Postojanje iznad svega

“Možete se osloniti na neki put, smatrajući ga pouzdanim, ali i ovaj put će se pokazati kao put smrti. Ništa se neće desiti na značajno na njemu.
Zaista – ništa!
Pouzdan i dokazan put je put samo u smrt.
Tek posle bolesti sam shvatio koliko je važno biti siguran u postojanje sopstvene sudbine.
Naše „Ja“ se obično manifestuje u situacijama koje su nepredviđene, neshvatljive. Ovo „Ja“, sposobno da izdrži i prihvati istinu, može da se nosi sa svetom i sudbinom.
Samo na ovaj način naši porazi se pretvaraju u pobede, i onda nam ništa, ni spolja ni iznutra, ne može naškoditi.
Tada je naše „Ja“ u stanju da stoji u struji života, u struji vremena. Ali to je moguće samo pod uslovom da ne nameravamo i ne pokušavamo da se mešamo u tok naše sudbine. Takođe sam shvatio da neke moje sopstvene misli treba uzeti zdravo za gotovo, njihovo značenje je da postoje.
Kategorije istinitog i lažnog su, naravno, uvek prisutne, ali nisu uvek neophodne i nisu uvek primenljive. Postojanje takvih misli je samo po sebi važnije od onoga što mislimo o tome.
Ali ni ovo, to jest ono što mislimo, ne treba potiskivati, kao što ne treba potiskivati bilo koje ispoljavanje svog „Ja“
👇
Karl Gustav Jung, švajcarski psihijatar i psihoanalitičar

Muški strah od ženskog principa

“Razlika između muškog i ženskog razvoja leži u odnosu prema „transformativnom aspektu ženskog”.
U ovom aspektu transformacije, za razliku od stabilnosti i obezbeđivanja stabilnosti u prethodnoj fazi, nešto u vezi ženskog gura muškarca da se promeni. Čudna drugost ženskog i njegovog transformativnog aspekta konstelirana je u liku Anime. Ako žensko u svom elementarnom aspektu povuče i fiksira muškarca u detinjastu zavisnost, nedostatak autonomije i inercije, onda će na ovom nivou opasnost biti drugačija. Dolazi od neuravnoteženih naleta inspiracije, “animacije”, pa čak i ludila.
Dete prvi put doživljava ovaj aspekt Anime od majke, posebno kada ona kao „dobra majka“ podržava transformaciju u detetu. Dalji razvoj vodi od majke do drugarice, čiju ulogu prvo može da preuzme sestra. Suština transformativnog aspekta ženskog je u ravnopravnim odnosima sa muškarcima. Zadatak odraslog muškarca je da stupi u vezu sa ovim potpuno razvijenim ženskim “Ti”, koji je potpuno drugačiji od njega.
Takav istinski susret dve individue samo donosi plodove kroz povezivanje i suprotstavljanje sopstvene muškosti sa čudnom drugošću druge osobe ili sa nepoznatom stranom sopstvenog “Ja” predstavljenom u ženskom.
Međutim, često na početku razvoja transformativnog aspekta ženskog, ono je još uvek vezano ili rastvoreno u elementarnom aspektu majke. Jedan od zadataka Čarobnjaka je da oslobodi žensko kao nezavisno „Vi“ od dominacije majke.
Varijacije ovog sazvežđa često imaju magični, nadljudski, elementarni karakter, a ženska figura se pojavljuje kao nimfa, žena zmija, ženski kentaur ili princeza koju drži zmaj, koju junak mora da oslobodi. U svakom slučaju, normalan zadatak herojskog Ega je da izbavi žensko od dominacije majke. Nije bitno da li žensko ostaje identično majci u primarnoj vezi i samim tim ne može da se ponaša kao partner, ili je u muškoj anima i dalje dominira majčinska slika, tako da muškarac nije u stanju da uspostavi pravi odnos sa žena. U oba slučaja, i anima i žensko u svom transformativnom aspektu moraju biti oslobođeni od majke i njenog elementarnog aspekta koji ometa napredak.
Ovo spasenje i oslobođenje je neophodan uslov za hijerogam sa ženom – srećno venčanje između „ja“ i „ti“ kao „ne-ja“. Ova veza je sveta jer za oba partnera stvara istinsku osnovu za samorazvoj, u kojoj se suprotnosti mogu održati i u potpunosti otkriti.
Međutim, oslobađanje Anime uključuje još jednu borbu sa zmajem, koje će se i ego plašiti. Ovaj drugi važan strah od ženskog, koji nastaje nakon straha od majke, jeste strah od anime, strah od transformacije koji primorava muškarca da oslobodi Animu iz zmajevog zatočeništva i suoči se sa nezavisnom drugošću ženskog. U svim slučajevima gde muški razvoj ostaje infantilan zbog materinske fiksacije i ne dostiže „ratobornost“ neophodnu za razvoj herojskog Ega, svaki zahtev za transformacijom i zahtev za razvojem ka nepoznatom, daleko od situacije sigurnosti, upada u anksioznost i odbrambene mehanizme. Anima gura muškarca u avanturu i osvajanje novih teritorija. Ali u svojoj negativnoj strani, zbog uznemirujuće inspiracije i animacije, on je takođe povezan sa iluzijama, zabludama i ludilom, pa je opasan. Kao što nema junaštva bez savladavanja opasnosti, nema muškog razvoja bez uranjanja u neizbežne opasnosti koje donosi transformacija.
Svest o Animi i njenom „oslobođenju“ je neophodan korak ka integritetu pojedinca, dok zahtevi kulturnog kanona mogu biti u sukobu sa individualnošću. Stoga, prilagođavanje patrijarhalnoj kulturi vodi ka izbegavanju transformativnog aspekta ženskog. Nakon prvog dela procesa transformacije, koji se završava u adolescenciji, uključuju se očinski arhetip, Super-ego i patrijarhalno-kulturni kanon, stabilizujući mentalni razvoj i kulturu.
Ovo se dešava kroz potiskivanje i izolaciju uznemirujućeg transformativnog aspekta Anime. Zbog toga je kreativni proces neizbežno vezan za prevazilaženje straha od transformativnog aspekta ženskog, koji pojedince često gura u marginalnu poziciju van kulturnog establišmenta. Takve prepreke izazivaju izobličenja u automorfnoj dispoziciji stvaralačke ličnosti, koja se razboli, nesposobna da ostvari svoju istinsku individuaciju. Ovo posebno važi za drugu polovinu života, kada adaptacija na kolektiv više nije u stanju da izrazi smisao života i da pruži osećaj istinske autonomije.
Gubitak potpune veze sa ženskim delom sebe gura veliki broj „nezrelih odraslih“ ka bolesti, a takođe i psihički podriva zapadnu kulturu, nesposobnu da zadovolji unutrašnje potrebe njenih nosilaca. Ova konstelacija je važna i za „normalne“ odrasle osobe u našoj patrijarhalnoj kulturi, koji do prave individuacije dolaze samo kroz teške krize i bolesti.
Ako u našoj kulturi formulišemo normativni cilj razvoja dečaka, onda se vrhuncem razvoja Ega proglašava prilagođavanje kolektivu u smislu da će pojedinac, koristeći svoje sposobnosti, raditi. Drugo postignuće nakon rada biće sposobnost povezivanja. Ova sposobnost uključuje različite elemente koji će, kada se samostalno vežbaju, zajedno dovesti do ispunjene veze.
Jedan od ovih elemenata je seksualnost, u rasponu od potencije do impotencije, ali se ona ne može odvojiti od opšte sposobnosti za odnos sa drugom osobom i sa ženskim. Ova sposobnost varira na potpuno isti način između dva suprotna pola, koja se mogu nazvati “blizina” i “udaljenost”.
Drugi i viši oblik relacionog kapaciteta koji prevazilazi žensko-muški aspekt je integralni odnos. Oni više ne govore o susretu partnera suprotnog pola, već bi trebalo da govore o susretu dvoje ljudi, u kojem su aspekti i kvaliteti vezani za pol samo jedna od aspekata.
Poremećaji izazvani strahom od ženskog kod muškarca karakterišu uglavnom strah od fiksacije na majku (kompleks majke) i strah od Anima (anima kompleks). Kompleks majke je najdublji i najraniji, te stoga poremećaji u vezi sa životom predstavljaju delimičan razvojni uspeh i najbolju priliku za adaptaciju. Dakle, potpuna fiksacija na majku dovodi do zastoja u razvoju, odnosno zavisnosti koja onemogućava odnos sa partnerom, kao i adekvatan profesionalni razvoj. U takvim slučajevima vidimo neženja koji živi sa svojom majkom, ili čudnog čoveka koji ne može da se odvoji od nje i posle njene smrti potpuno tone.
Često je u ovom slučaju blokirana ne samo sposobnost odnosa sa ženama, već i profesionalna autonomija i otkrivanje talenata. Preterani strah od ženskog, kao strah od žena i sveta, čini muškarca nesposobnim da se takmiči ili izrazi svoju muškost. U ovom slučaju, fiksacija na majku odgovara nesvesnom strahu od kastracije ili proždiranja ženskog, što je često praćeno strahom od muškog, kastracije po očinskoj figuri. Ova figura ima arhetipske korene i predstavlja transpersonalnu osnovu Edipovog kompleksa. U Edipovom kompleksu, otac ne samo da kastrira i potpuno zabranjuje kontakt sa ženskim, on zahteva i odbacivanje sopstvene majke.
To se dešava zato što otac od sina zahteva muškost, odnosno da postane heroj i da se udalji od majke i od vezanosti za nju, što je uslov stvarne i društveno odobrene muškosti. Iza fasade ovog straha od očevog arhetipa gotovo uvek se može pronaći prededipalni strah od ženskog kao “Užasne majke” koja ne dozvoljava razdvajanje i polaže pravo na vlasništvo nad svojim nerazvijenim sinom. Ovakvo potpuno odbacivanje je ređe od drugih oblika odbacivanja izazvanih strahom od ženstvenosti kao “Užasne majke”.
Veliki broj muškaraca u ovoj grupi je u stanju da se profesionalno izrazi i integriše u društvo. Njihova kršenja postaju očigledna samo u situaciji nemogućnosti izgradnje punopravnog odnosa. Navodimo samo neka od sazvežđa koja nastaju ovde.
Dakle, neki muškarci mogu biti uspešni na poslu, ali su impotentni, imaju perverzije ili su sposobni samo za homoseksualne odnose. Dominantni majčinski kompleks i strah od ženskog se nalazi kod većine homoseksualaca. U nekim slučajevima, punopravni fizički i duhovni odnosi uspostavljaju se samo sa muškarcima. U drugim slučajevima, homoseksualnost je povezana sa visoko razvijenim, ali isključivo duhovnim odnosima sa ženama. Ovde govorimo o nepotpunom razvoju Anima, kada prirodna seksualna strana ostaje povezana sa kompleksom majke.
Strah od ženskog se koncentriše na strah od ženskog tela, bilo zato što je tabuizovano ili zato što se žena, posebno ženski genitalije, plaše kao strašna, proždiruća, kastrirajuća (vagina dentate). U drugom, ne tako retkom, obliku straha (koji je prvi opisao Frojd), muškarac nije u stanju da doživi ili toleriše žensko u celosti. Ovaj strah je toliko jak da dovodi do cepanja ženskog na viši i niži oblik. I odnosi sa svakim aspektom ženskog se grade zasebno.
S jedne strane, žena je obožavana i njeno prijateljstvo je visoko cenjeno, ali s druge strane, seksualni odnosi su mogući samo sa prostitutkama ili ženama nižeg društvenog sloja.
Don Žuanski tip se odnosi na one u kojima se gubi samo deo neophodnog razvoja. On je moćan i sposoban za veze, ali nije sposoban za lojalnost jednoj ženi. Razloge za ovu nesposobnost može se videti u njegovom strahu od ženskog.
Svaki oblik muške samoodbrane, kao što je patrijarhalna ideologija koja naglašava negativno žensko, zasniva se na nesigurnosti i nesposobnosti da se nosi sa „Njom“. Njegova nerazvijena muškost će se plašiti obavezujuće, zadivljujuće prirode iskonske ženske majke, ili će se plašiti transformativnog aspekta ženske anima koja te nikada „ne ostavlja na miru“. Ne treba zaboraviti da žensko predstavlja ili treba da predstavlja za muškarca „potpuno drugačije“ – numinozno. Bez ovog fatalnog susreta sa numinoznošću druge polovine duše, on neće moći da dostigne zrelost i integritet. Naravno, ovo važi i za žene. Autentični susret sa idealnim moguć je samo uz puno učešće pojedinca i uz potpunu iskrenost. Izbegavanje ovog susreta može biti iza defanzivnog precenjivanja ili potcenjivanja ženskog. Kod drugog uobičajenog tipa ostvaruju se naizgled normalni odnosi i odgovornosti, ali ovi muškarci se žene “majčinim ženama” i vole ženu uglavnom kao majku svoje dece.
Ovi muškarci su se oslobodili lične majke, njihov Ego i adaptacija na život su prilično razvijeni, imaju normalan seksualni život. I oni su sposobni za odnose i naklonost prema ženi.
Da li je u ovom slučaju moguće govoriti o strahu od ženskog? Odgovor se mora tražiti u osobenostima savremene kulturne situacije.”
👇
Erich Neumann, nemački psiholog, filozof, pisac i učenik Karla Junga. Poznat je po svom doprinosu razvojnoj psihologiji, kao i proučavanju arhetipa žene

Da li je dugoročnost odnosa stvar izbora?

Laura Vaser, psiholog specijalizovan za razvode, navela je kako se donekle slaže da je ljubav izbor, ali i osećaj. Pošto je svedočila mnogim razlazima, navodi da oni koji su svesni koju vrstu ljubavi imaju poseduju veće šanse da opstanu.

• Ljubav je definitivno emocija, to su ti leptiri u stomaku kada nekoga prvi put sretnete, iskra u oku kada uđu u sobu. Strastvena je, intenzivna i sveobuhvatna. Tako je u početku, a onda dolazi izbor, odluka da ostanemo zajedno kada leptiri odlete, kada se iskra ugasi i kada držanje za ruke postane rutinsko kao pranje zuba. Reč je o posvećenosti, istrajnosti i međusobnom poštovanju – navodi Laura.

Za nju ljubav takođe mora da uključuje strpljenje, pružanje podrške i uvažavanje nesavršenosti. Ako parovi shvate dve različite vrste ljubavi i spoje ih u jedno, to može samo da ojača odnose.

– Razumevanje dualnosti odnosa može promeniti igru. Prirodno je da strast i vatra vremenom opada. Ali izbor ljubavi, to je konstanta. To je kamen na koji se možete osloniti kada vremena postanu teška. Zapamtite da je ljubav takođe izbor i akcija. Izaberite da delujete sa ljubavlju, čak i ako leptiri imaju slobodan dan – savetuje Laura

Извор: Experts Discuss The 2 Types Of Love And Why One Is More Likely To Last

Svest

“Šta je sama svest – da li je to polje gde se nalazi Ego, koje zauzima i definiše njegov centralni deo?
Jednostavno rečeno, svest je svest.
To je stanje budnosti, posmatranja i praćenja svega što se dešava oko i u vama. Naravno, ljudi nisu jedina svesna bića na zemlji. I druge životinje su svesne, jer su očigledno obdarene sposobnošću da posmatraju šta se dešava u okruženju i reaguju na različite, pažljivo uvežbane načine. Osetljivost biljaka na njihovu okolinu može se posmatrati i kao oblik svesti. Svest sama po sebi ne razlikuje ljudsku vrstu od svih drugih oblika života. To takođe nije nešto što razlikuje odrasle od beba i dece. U najstrožem smislu, ljudska svest, u svojim suštinskim svojstvima, uopšte ne zavisi ni od starosti ni od nivoa psihičkog razvoja.
Svest ne zavisi samo od vida, već i od drugih čula. Dok je još u materici, pre nego što oči odojčeta počnu da vide, ono reaguje na glasove i muziku i pokazuje izraženu reakciju. Još ne znamo tačno kada embrion prvi put dostiže nivo svesti i odziva koji bi se definitivno mogao nazvati svešću, ali to se dešava rano i svakako tokom prenatalnog perioda.
Suprotnost svesti je dubok san bez snova, potpuno odsustvo odgovora i čulne svesti. A produženo odsustvo svesti u telu je praktična definicija smrti, osim u slučajevima dužeg boravka u komi. Svest, čak i potencijal, je „faktor života“ svojstvena je samo živim organizmima.
Sve što razvoj čini sa svešću dodaje joj određeni sadržaj. U teoriji, ljudska svest se može odvojiti od svog sadržaja – misli, sećanja, identifikacija, fantazija, emocija, slika i reči koje je preplavljuju. Ali u praksi je to skoro nemoguće.
U stvari, čini se da samo napredni duhovni praktičari mogu ubedljivo da pokažu takvu odvojenost. Poneki mudrac je u stanju da odvoji svest od njenih sadržaja, gde svest nije određena poistovećivanjem sa zasebnim mislima i slikama.
Za većinu ljudi, svest bez opipljivog objekta u kome bi se ukorenila će izgledati previše efemerna i nestalna. Stabilnost svesti i osećaj „opipljivosti“ obično se obezbeđuje prisustvom specifičnih objekata i sadržaja, kao što su slike, sećanja, misli. Oni su ti koji stvaraju suštinu i kontinuitet svesti. Međutim, kako svedoče paralizovani, sadržaj, pa čak i ego-funkcije svesti – prosuđivanje, pamćenje, imenovanje, sposobnost govora, sposobnost prepoznavanja slika i ljudi, njihovih lica – zapravo su mnogo prolazniji i krhkiji od same svesti.
Na primer, možete potpuno izgubiti pamćenje i ostati svesni. Svest je kao soba privremeno ispunjena psihičkim sadržajem. A svest prethodi Egu, koji tada može postati njegov centar.”
👇
Murray Stein, američki psihoanalitičar na Jungovom institutu

U pripremi novi nastavak filma “Terminator”

Džejms Kameron je želeo napraviti scenario za novi “Terminator” impresioniran uspehom ChatGPT-a.
Na događaju Dell Technologies World 2023, režiser Džejms Kameron je najavio da mora da odloži rad na scenariju za sledeći film o Terminatoru. Razlog je mnogo pitanja o tome kako će se razvijati neuronske mreže u savremenom svetu. Kameron je otvoreno inspirisan eksplozivnim rastom popularnosti AI sistema kao što je ChatGPT i namerava da ih učini protagonistima predstojećeg filma. Ali još nema viziju kako da to odrazi na velikom ekranu.
Novi „Terminator” bi trebalo da bude kreativni eksperiment u kome događaji iz realnosti iz sveta tehnologije inspirišu stvaranje fantastične priče – a ne obrnuto, kako je to obično bivalo u filmskoj kulturi.
Mera je iznuđena, pošto franšiza mora da radi i da donosi profit, iako su najnoviji filmovi o robotu ubici iz budućnosti su propali na blagajnama. Neuspešni pokušaji da se u „Terminatoru” odraze moderna društvena, kulturna i politička realnost ne daju odjeka kod publike.
Uprkos činjenici da je filmski Skynet već postao kliše, nastavljaju se filozofska razmišljanja o tome kuda će razvoj veštačke inteligencije dovesti čovečanstvo. Neuronske mreže mogu se pokazati opasnijim od vojnih sistema veštačke inteligencije, jer ih ljudi sami puštaju u svoje živote i veruju u važne aspekte postojanja.
S druge strane, bez akcionih scena koje uključuju zastrašujuće robote, franšiza nije održiva i prilično je problematično zamisliti kako uređivač teksta ili grafike pokušava efikasno da uništi živu osobu…