“Najveća kontroverza je da deca nemaju probleme sa mentalnim zdravljem. Jer kako uopšte dete može da ima problem sa mentalnim zdravljem, kad je ono malo i srećno i sve mu je dato i zašto bi se osećalo loše. Jer mi imamo vrlo jasne podatke koji govore da se prvi znakovi mentalne bolesti kod polovine dece jave do 14. godine samo što se to ne prepozna, pa kažu dete je plačljivo, nervozno, piški u krevet, ne postiže rezultate u školi… A 75 odsto svih mentalnih poremećaja počinje do 25. godine. Tako da mi vrlo malo pažnje obraćamo na probleme mentalnog zdravlja dece i mladih i to je najveća kontroverza.
Samo polovina dece sa problemima mentalnog zdravlja se uopšte ikada dijagnostikuje ili čak kažu da svako deseto dete ili omladinac zatraži pomoć i dobije odgovarajući tretman. Tu uopšte nisu kriva deca, već mi odrasli koji smatramo da su to razvojne faze, da će na neki način sve to prerasti, ili kod dece sa smetnjama u razvoju gde se to posmatra kao doživotno oštećenje i da se njima ne treba više baviti, ili da su to nezrele, male, ličnosti i da će ti problemi da ih prođu – hoće nekima, nekima neće i nekima treba podrška. Ili priča da je to posledica lošeg roditeljstva gde se ocrne roditelji pa se na njihove muke još dodatno opterećuju. Ili da bi se deca, kada bi samo poželela, snagom svoje volje pokrenula, bolje učila i da je samo slabost volje posledica njihovog lošeg ponašanja i mentalnog zdravlja.”
👇
Dr Milica Pejović Milovančević, dečji i adolescentni psihijatar, viši naučni saradnik i vanredni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
Fadil Jonuz / blog "slobodna zona" 
Ovde se radi se o zameni teza.
Društvo u kome živimo je duboko poremećeno, adaptirano u najmračniju društvenu i individualnu patologiju već vekovima.
Ono što društvo i institucije žele je da decu prilagodi sebi, apsolutno doživljavajući sebe kao zdrav mentalno fizički prostor.
Profesorka ovde govori kao psihijatar, kao neko ko gleda iz sistema i amnestira sve okolo, međutim ja kao psiholog posmatram to iz makroperspektive, izdignut izdad svega gde je moguće i sa vremensko – strukturalne perspektive uočiti šta se dešava.
Dakle, smatram iz bolesnog društva je nemoguće davati dijagnoze. Moguće je uočavati razlike i promene i nikako ih vrednovati u smislu dijagnostičkih normi.
VolimVolim