Čovek koji je otkrio antimateriju

Dirak je jedan od najznačajnijih tvoraca kvantne mehanike. Ova teorija je nastala u prvoj polovini dvadesetog veka, kao pokušaj da se razume ponašanje prirode na atomskoj skali. Eksperimentalni rezultati koje su fizičari dobijali početkom dvadesetog veka nisu mogli adekvatno da se opišu fizikom koja je u to vreme bila poznata, a čije temelje je udario Isak Njutn. Prvi pokušaji opisivanja sveta atoma su se zasnivali na uvođenju postulata koji su u kombinaciji sa zakonima Njutnove fizike mogli da objasne neke konkretne pojave. Većinu fizičara to nije zadovoljavalo, tako da su tragali za teorijom koja će opisati svet atoma na elegantan način.

Rezultati do kojih su fizičari došli u toj potrazi su bili fascinantni – pokazalo se da je ponašanje atoma jako daleko od našeg svakodnevnog iskustva i da se pojedini aspekti tog ponašanja na prvi pogled čine čudnim. Dirakov veliki doprinos se ogleda u činjenici da je uspeo mnoge složene koncepte u kvatnoj mehanici da sagleda sa posebnom matematičkom elegantnošću i od kvantne mehanike stvori teoriju koju već gotovo 80 godina razume i koristi veliki broj fizičara. Jedno od Dirakovih najvećih dostignuća bez sumnje je njegova relativistička jednačina, pomenuta na početku teksta, kojom je u nauku prvi put uvedena antimaterija.

Uz to, Dirak je u fiziku uveo i magnetne monopole. Naime, on je matematički dokazao da je dovoljno da postoji samo jedan magnetni monopol u vasioni da bi se objasnila dobro poznata eksperimentalna činjenica da je naelektrisanje kvantovano. Magnetni monopoli su hipotetičke čestice, koje možemo najjednostavnije opisati kao magnete sa samo jednim polom. Ova njegova pretpostavka je izazvala mnogo pažnje, ali do danas nije potvrđeno da magnetni monopoli zaista postoje.

Извор: Čovek koji je otkrio antimateriju – Nauka – Život – B92.net

“Umetnost kao nesporazum”

“Zadatak umetnika je da donese razočaranje u svet“, rekao je Henri Miler.
Ovo razočarenje ne treba poistovećivati sa neuspehom. Naprotiv, to je rezultat teškog traganja za istinom, uništavanja onih pečata koji nam zamenjuju objektivno znanje.
„Umetnost čini umetnošću ono što joj nedostaje da bi postala stvarnost“, rekao je Kvatremer de Kvensi. Ovaj nagonski nedostatak usmerava oko i um ka nepodnošljivoj neodređenosti svega što postoji. Tada „lud čovek“ priskače u pomoć „razumnom čoveku“.
Frojd to ilustruje na sledeći način: „Ako bacimo kristal na zemlju, on će se slomiti, ali ne proizvoljno, već će se raspasti duž pravca svojih pukotina na komadiće, čije su ivice, iako nevidljive, ipak unapred određene struktura kristala. Takve ispucale i rascepljene strukture su psihički bolesnici.”
I ne možemo im poreći nešto poput strahopoštovanja koji su stari narodi osećali pred umwtnicima. Okrenuli su se od spoljašnje stvarnosti, ali zato znaju više o unutrašnjoj, psihičkoj stvarnosti i mogu nam dati nešto što bi nam inače bilo nedostupno.
Slomljeni kristal je u izvesnom smislu nesrećni incident, ali sa stanovišta psihologije, a još više umetnosti, ponekad je fatalan zbog pukotina koje se otkrivaju u apsolutno providnom materijalu.”
👇
Michel Thévoz, švajcarski pisac, koji je posebno zainteresovan za granične pojave kao što su akademizam, umetnost ludaka, samoubistvo, odrazi spiritualizma u ogledalu, itd.