“Kada jedan od partnera oseti izrazitu potrebu za drugim, a drugi da mu bude dostupan, nastaje suzavisnost, stanje u kome je svaki od partnera emocionalno ograničen, zaustavljen u svom individualnom razvoju i doživljava psihički poremećaj.
Nastaje naivna fantazija da će se o svakom od njih sigurno pobrinuti onaj drugi.
Dobrodošli na “ostrvo neurotične sreće!” – ovako je jedan od Jungovih pacijenata nazvao ovo stanje.”
👇
James Hollis, američki psihoanalitičar
Sadizam podrazumeva uživanje u poniženju i uvredi druge osobe. Ipak, često se kaže da je dehumanizacija ljudi ono što nam omogućava da budemo okrutni.
Moguće žrtve su označene kao psi, vaši ili bubašvabe, što navodno olakšava drugima da ih povrede.
Postoji nešto u ovome. Istraživanja pokazuju da ako neko prekrši društvenu normu, naš mozak se prema njihovim licima ponaša kao prema nižim bićima. To nam olakšava kažnjavanje ljudi koji krše norme ponašanja.
Emotivno je misliti da ako nekoga vidimo kao ljudsko biće, onda ga nećemo povrediti. To je takođe opasna zabluda. Psiholog Pol Blum tvrdi da naše najgore okrutnosti mogu počivati na tome da ne dehumanizujemo ljude.
Ljudi mogu povrediti druge upravo zato što ih prepoznaju kao ljudska bića koja ne žele da trpe bol, poniženje ili degradaciju.
Извор: Mučenje i psihologija: Zašto su neki ljudi okrutni prema drugima – BBC News na srpskom
Psihološkinja Ljiljana Marković kaže da roditelj treba da pomogne detetu da prevaziđe frustracije.
„Treba voditi razgovor sa decom, ali ne u formi monologa, već razmene mišljenja.
„Tako ćemo čuti kako deca razmišljaju, šta ih interesuje i moći ćemo bolje da ih usmeravamo”
Takođe savetuje roditelje da se obrate stručnjacima ukoliko primete da dete, uprkos uloženom trudu, ne uspeva da prevaziđe ono što ga tišti.
„Postoji mogućnost da način na koji roditelj postupa sa detetom i njihova komunikacija nisu prilagođeni potrebama deteta, uzrastu ili njegovom psihičkom stanju”, kaže.
Psihološkinja dodaje da, ako se stručnjak uključi „na vreme”, većina problema „može da se reši u kratkom roku”.
„Ali, ukoliko roditelj odlaže traženje stručne pomoć i čeka da se promena desi sama od sebe, rad sa porodicom će trajati duže”
U razvojnoj psihologiji smatra se da deca prolaze fizički i psihički razvoj, pogotovo kad su u pubertetu, čovek ne zna da li je njegovo ponašanje posledica strukture ličnosti ili rada hormona. Čas se smeju, čas plaču, ne znaju ni sami zbog čega, i onda u besu deca izjave svašta. Onaj koji bi trebalo najbolje da poznaje dete je roditelj. Roditelj bi mogao ako vidi promene u ponašanju svog deteta da malo sa njim porazgovara, da vidi s kim se druži, ko su mu idoli, kakav je u školi, pa da sklopi priču. Nekada roditelji nemaju vremena da pričaju, nekada čak pokušaju da pričaju sa detetom pa odustanu.
Ima roditelja kojima je lakše kada se psiholozi pozabave detetom, što i nije loše u suštini, ali je pre svega najbolje da najpre roditelj “upozna” svoje dete”, a rešenje se krije u poverenju i u iskrenim razgovorima.
Roditelji pre svega treba da pričaju sa detetom, jer se ono možda ne snalazi u školi kako treba a oni to ne znaju, možda ima problem u okruženju, možda pati zbog nekoga ili nečega, to roditelj može da sazna samo ako razgovara. Ono što je bitno je da roditelj bdije nad svojim detetom, ne da bdije u smislu kontrole ili proganjanja, već da osluškuje šta priča, gde ide, šta mu se sviđa, šta mu se ne sviđa.
Извор: Stručnjaci tvrde da ove stvari morate znati o svom detetu: Evo gde je granica privatnosti
Fadil Jonuz / blog "slobodna zona" 