Transgresivna fikcija, šta je to?

Jedna od najvažnijih stvari u transgresivnoj literaturi jeste junak, ili još preciznije antijunak, jer se njene dominantne teme, poput izolacije, slobode, nemorala, devijantnog ponašanja i slično, najbolje izražavaju kroz unutrašnji život pojedinca.

Glavna karakteristika tih junaka jeste da se oni bune protiv određenih društvenih normi i zbog toga deluju ili kao mentalno oboleli, ili kao nihilisti, ili kao antisocijalni.

Svaki transgresivni protagonista ima poprilično buran mentalni život – setimo se samo Humbertovih neprijatnih fantazija o Loliti ili Bejtmenovih ubilačkih maštarija u Američkom psihu. No, ono što u čitaocima budi neprijatni osećaj karakterističan za transgresivnu fikciju jeste činjenica da je takvo mentalno stanje junaka logičan i razuman odgovor na opresivnu stvarnost s kojom se oni suočavaju: Humbert je primoran na takve mentalne akrobacije kako bi mogao da nastavi da misli o sebi kao o pristojnom, moralnom čoveku, Bejtmenovo nasilje je prikazano kao proizvod biznis kulture i konzumerizma Amerike osamdesetih godina.

— Read on www.casopiskus.rs/transgresivna-fikcija-sta-je-to/

Šta znači voleti?

“Ljubav je povezana sa čovekovom odlukom da dozvoli drugom da uđe u njegov Život, sam položi oružje, odustane od sumnje, usudi se da izađe iz tvrde ljuske svojih ideja o Životu.
Ljubav je povezana sa namerom da otkrije šta druga osoba zaista jeste, šta diše, kakav je njegov način razmišljanja, a ne pokušavam da ga nateram da misli isto što i ja, ili da radi ono što meni odgovara. Ljubav me ne tera da se menjam u skladu sa konceptom partnera o tome kakav treba da budem.
Mit je da, ako se dvoje ljudi vole, moraju se pridržavati istog mišljenja. To nije tačno, jer voleti drugu osobu ne znači razmišljati na isti način kao ona ili ga staviti iznad sebe.
Smisao je u međusobnom poštovanju.
Glavno je “voleti otvorenih očiju”.
Voleti znači nesebično stvarati uslove da drugi bude ono što jeste, znači osećati nekoga u sebi, u Srcu, u samim dubinama duše…”
👇
Jorge Bucay, argentinski geštalt psihoterapeut, psihodramatičar i pisac.
Njegove knjige prodate su u više od 2 miliona primeraka širom sveta, a prevedene su na više od sedamnaest jezika

Veštačka inteligencija je opasna, tvrdi jedan od njenih osnivača

Kognitivni psiholog i informatički naučnik Džefri Hinton izjavio je da Bela kuća, šef „Tvitera” i „Tesle” Ilon Mask i američki demokratski političar Berni Sanders od njega traže savet vezan za rizike veštačke inteligencije (AI).

Hinton, koga mediji često nazivaju „ocem” ili „kumom” veštačke inteligencije zbog njegovih zasluga u razvoju AI, nedavno je podneo ostavku u kompaniji Gugl da bi mogao slobodno da priča o opasnostima koje sa sobom nosi ova tehnologija.

„Ja sam socijalista. Smatram da mediji i računarske tehnologije u privatnom vlasništvu nisu dobra stvar”, saopštio je Hinton.

Prema njegovim rečima, kompanija Gugl se ponaša odgovorno u okvirima kapitalističkog sistema, ali to ne znači da želi da maksimalizuje korist za sve ljude, već samo za svoje deoničare, što je „nešto sasvim drugo”.

Hinton ističe da nije čovek koji se bavi politikom, već samo neko ko je iznenada shvatio da se „dešava nešto zaista opasno” vezano za razvoj veštačke inteligencije.

Извор: Veštačka inteligencija je opasna, tvrdi jedan od njenih osnivača

Psiholog: Izjava ministra sramna, Vučićev nastup krajnje neumesan

O merama kojima bi trebalo da se smanji nasilje u družtvu, a koje je Vučić na samoj konferenciji za novinare odmah predložio, Popadić ističe:

„Posle ovakvih tragedija javnost reaguje traženjem rigoroznijih mera i Vučić je to želeo da iskoristi, da bi on ispao taj koji te mere nudi. Ali, predlagati istog dana rešenja koja zahtevaju ozbiljnu pravnu ili neku drugu analizu, obradu je besmisleno, pogotovo kada to predlaže jedan čovek. Institucije moraju da se pozabave kako ovakve slučajeve preduprediti, i to ozbiljne institucije i ozbiljni stručnjaci treba to da urade, a ne jedan čovek koji misli da može i to da radi“.

Popadić kaže da postoji nekoliko važnih detalja u vezi sa tragedijom o kojima se mora razmisliti, prvo da neko ko ima trinaest godina ceo mesec pravi detaljan i sisematski plan o ubistvu i da to niko ne primećuje, da sama porodica nije osetilia da postoji neki problem. Drugo, da su na spisku za ubistvo K.K. i devojčice, što je neuobičajeno jer to obično budu drugi dečaci. Treće, on kaže da bi ljudi trebalo da puste stručnjake da se bave ovom tragedijom, a da se svi zajedno bavimo nama, našom decom, sigurnosti u školama, moralnim vrednostima u društvu, svime onim što će povećati verovatnoću da se ovakvi slučajevi dešavaju ako se time ne bavimo.

„Mi moramo time da se bavimo bez obzira na to što su država ili vlast nespremni da se time bave“, zaključio je Dragan Popadić.

Извор: (VIDEO) Psiholog: Izjava ministra sramna, Vučićev nastup krajnje neumesan

Spuštanje starosne granice za krivičnu odgovornost – oštar odgovor društva ili emocije ispred razuma?

Policijski psiholog Dag Kolarević smatra da bi kazna imala odgovarajući uticaj.

“Forenzički psiholozi koji rade sa maloletnicima ustanovili su da zahvaljujući zakonu koji štiti interese maloletnika dolazi do kontraefekta. Provlače se bez odgovarajuće kazne i dožive psihičke probleme. Njima je kazna potrebna kao odgovor društva. To je mišljenje psihologa koji rade u praksi sa takvim slučajevima”, navodi Kolarević.

Kaže da ne može sve da se spreči oštrom kaznenom politikom, ali da negde mora da se preseče i da društvo mora da pruži oštar odgovor.

Smatra da kazna ne može da spreči zločine, ali da je svakako potrebno da društvo na monstruozne stvari oštro odgovori.

“To bi poslalo snažnu poruku za roditelje koji imaju oružje i koji ne vaspitavaju decu na određeni način”, kaže Kolarević.

Ističe da nije za represiju i gušenje sloboda, ali smatra da deca vide kada se neko izvuče bez kazne.

“Veću odgovornost snose roditelji i društvo”

Advokat Delibašić objašnjava da za maloletnike (i one starije od 14 godina) uopšte nije predviđena kazna, osim u ekstremnim i izuzetnim slučajevima kada postoji kazna maloletničkog zatvora.

“U svim drugim situacijama se primenjuju vaspitne mere. To je rezultat nauke koja se bavi tom oblašću. Kažnjavanje samo po sebi ne bi ništa bitno promenilo. Mora da postoji neka represija, mora da postoji krivično pravo koje ima zaštitnu funkciju, ali u oba smera – štiti društvo od društveno štetnih pojava, ali istovremeno štiti pojedinca od države da ne bi samovoljno i po potrebi kažnjavala građane”, naglašava Delibašić.

Kaže da imamo odličan Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela koji se odlično primenjuje i da zato ne treba ništa menjati.

Smatra da od dečaka koji je izvršio zločin na Vračaru veću odgovornost snose roditelji i društvo koje je dozvolilo da se takav monstrum pojavi.

“Moramo praviti razliku između onoga što ja kao čovek osećam – sve najgore prema tom monstrumu i prema njegovim roditeljima, ali što se tiče zakona, otac tog monstruma je samo prekršio odredbe Zakona o oružju i municiji i podleže samo prekršajnoj odgovornosti”, smatra Delibašić.

“Biće koje odluči da pobije ljude nema strah od kazne”

Delibašić kaže da je nošenje oružja bez dozvole krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora do 12 godina, ali da se to odnosi samo na punoletne.

“Na maloletne se primenjuju sankcije za maloletnike, a za lica mlađa od 14 godina nema krivičnog dela. On ne odgovara za to što je neovlašćeno nosio oružje, ne odgovara za to što je ubio te ljude, ne odgovara za to što je ranio te ljude. U odnosu na njega krivično pravo praktično ne postoji”, naglašava Delibašić.

Smatra da biće koje odluči da pobije ljude sigurno ne bi imalo strah i poštovanje prema zaprećenoj kazni i da je pitanje zna li uopšte da postoji krivično pravo.

“Nijedan od tih monstruma koji su bilo gde u svetu izvršili masovna ubistva nije bio u strahu čak ni od smrtne kazne, tamo gde je propisana, tako da to sigurno neće sprečiti slične događaje”, ističe Delibašić.

Извор: РТС :: Друштво :: Спуштање старосне границе за кривичну одговорност – оштар одговор друштва или емоције испред разума