Istorija oružanog nasilja u školama u Evropi

Za razliku od SAD, gde je samo 2022. godine u masovnoj pucnjavi u školama ubijeno ili povređeno rekordnih 6.000 dece, Evropa je zabeležila desetak takvih napada u poslednjoj deceniji.

Poslednji slučaj školskog masakra u Evropi dogodio se 2019. godine, kada je u Poljskoj osamnaestogodišnjak, bivši učenik škole u ​​gradu Bžešću Kujavskom, otvorio vatru na učenike i nastavnike.

2017. godine, na jugoistoku Francuske, 17-godišnjak je pucao iz pištolja i ranio četiri učenika. U Barseloni 2015. 13-godišnjak je ubio učiteljicu i ranio četvoro dece.

U poslednjih deset godina bilo je još šest masovnih pucnjava u školama na Starom kontinentu – po jedno u Estoniji i Nemačkoj i četiri u Rusiji.

U Švajcarskoj, jednoj od evropskih zemalja sa najvećim brojem vatrenog oružja po glavi stanovnika, nikada nije bilo školskog pucanja. Naime, obrazovni sistem te zemlje decu rano uči da traže kompromise umesto da ulaze u otvorene sukobe.

Šta formira patološki način razmišljanja i destrukciju?

Vrednosni sistem.

To je dimenzija koji se razvija od perioda kada nastaje prelaz iz konkretnog oblika razmišljanja ka apstraktnom, odnosno kada se vidljivi svet činjenica zamenjuje razvojem i stvaranjem onog unutrašnjeg, koji se tiče vlastitog identiteta, osećaja sebe, svoje posebnosti i zamišljanja sebe u tom svetu sa samopoštovanjem i početnim iskrama stvaranja kontura integriteta.

Društvo je referentni sistem odakle mlad čovek uzima ili odbacuje ponuđene mogućnosti, vrednuje ih pozitivno ili negativno, shodno tome kako to društvo oblikuje te mogućnosti.

Višedecenijski strmoglavi pad svih humanih vrednosti i etabliranje mračnih i zlih manifestacija umesto tih vrednosti stvara dojam kod mladog čoveka da su one egalitarne, da su prirodno jednake i da su dostupne da se asimiliraju bez puno razmišljanja i akomodiraju u sebe, reagujući na prvi impuls. To je slično onim beskrajnim i bizarnim raspravama o “pravu na mišljenje”, “o pravu na slobodu”, gde neko ko ne zna ni da misli, a kamoli da zna šta je sloboda, u nekom primitivnom, praljudskom obliku doživljava i jedno i drugo, slično animalnom nagonu.

U situaciji kada je društvo vrednosno izjednačilo sve: dobročinstvo i egoizam, ljubav i narcizam, toleranciju i nasilje, mlad čovek uzima ono što mu je najpristupačnije i što odgovara njegovom temperamentu.
Zlo je uvek atraktivnije, jer je senzacionalnije, brže i pristupačnije. Agresija i nasilje su nekad bili model za negativce, ali decenijskim urušavanjem vrednosti, odjednom su postali paradigma za herojstvo i snagu.

Tako da je, ipak, propalo društvo izvor svakog zla i traume: od vršnjačkog nasilja, preko porodičnog zlostavljanja do zločina većih razmera. Jer, u percepciji mlade osobe, to je model delovanja na istoj razini, kao i štititi prirodu i životinje, naprimer.

Loše društvo ohrabruje svakog da ima pravo na izbor, a o posledicama se uopšte ne govori.

Dakle, ideološka mržnja, isključivost, mitomanija stvara u korenu duboko mentalno patološko biće, a povod za eksploziju destrukcije je slučajan: škola, javni skup, autobuska stanica, zabava…može biti bilo gde.
👇
Fadil Jonuz, psiholog

Psihološke krizne intervencije

Priručnik (pdf):

👇🏻

prosveta.gov.rs/wp-content/uploads/2022/02/C5Psiholoske-krizne-intervencije-u-obrazovno-vaspitim-ustanovama.pdf

Koji su najpouzdaniji polovni automobili?

Na rang listi dominiraju Azijati, tačnije prva mesta drže Japanci – Honda, Tojota i Mazda.

Čast evropskih proizvođača branio je samo Peugeot, koji drži deseto mesto.

— Read on www.carmoney.co.uk/blog/top-10-reliable-used-cars

Mučna iskustva ukrajinskih izbeglica u SAD

Dva meseca nakon početka ruskog napada na Ukrajinu, američke vlasti su organizovale program pomoći pod nazivom „Ujedinjeni za Ukrajinu“.
Prema ovom programu, ukrajinskim izbeglicama je dozvoljeno da uđu u SAD i ostanu dve godine ako nađu takozvanog sponzora, osobu koja je spremna da im ponudi smeštaj i finansijsku pomoć.
U prvih 12 meseci u SAD je na ovaj način stiglo 130.000 ukrajinskih izbeglica.
Kada je trudna Ana iz Ukrajine stigla u jednuporodicu u SAD, neočekivano se našla u teškoj situaciji. Domaćini su odbili da joj pomognu da se prijavi za socijalnu pomoć namenjenu izbeglicama. Kada je konačno dobila pomoć, domaćini su joj odredili na šta i koliko može da potroši. Umesto da je vode na ginekološki pregled, insistirali su da se porodi kod kuće.
Gotovo svaki dan u nekoj crkvi morala je da priča ljudima o svojoj sudbini.
“Bilo mi je neugodno što izazivam pažnju i što se pojavljujem kao mučenica“, kaže Ana.
Odnos sa domaćinima je bio sve gori. Kada je premeštena u nedovršene sobe bez toaleta i tople vode, pobegla je uz pomoć volontera u dom za žene i decu u Kaliforniji.