Vrste kompetencije kod “sindroma gubitnika”

“Sindrom gubitnika” se obično manifestuje kada se sukobe dve različite tačke gledišta , vaša i tuđa očekivanja (kako ih doživljavate) ili kao rezultat neusklađenosti između standarda po kojima živite i vaše procene sopstvenih dostignuća. Kada se vaše mišljenje o sebi, opšte osećanje da niste dovoljno dobri, ne poklapa sa mišljenjem drugih o vama, zaključujete da oni preuveličavaju vaše sposobnosti i osećate se kao gubitnik.

Ako ne ispunjavate najviše standarde, to stvara osećaj stida i anksioznosti i lažno verovanje u osnovni nedostatak sposobnosti i talenta. Kako se suočavate sa novim izazovom, anksioznost raste; jer vam nedostaje samopouzdanja, plašite se da ćete propasti. Strah od neuspeha i nisko samopoštovanje teraju vas da brinete da je dovoljno napraviti jednu grešku i odmah ćete biti razotkriveni.

Visoki standardi koje želite da ispunite da bi igrali važnu ulogu u ovom problemu, kao i negativni unutrašnji glas kojim se motivišete. Verujete da morate da budete najbolji i da sve radite besprekorno, u karijeri, odnosima i ličnom životu.
Takav pritisak dovodi do jedne, od dve posledice. Ili se previše trudite i težite savršenstvu kako biste ispunili visoke standarde, ili radite sasvim suprotno, stanete mirno, odložite sve i paralizujete se sumnjama. I u poslednjem trenutku se uhvatite za glavu i radite kao ludi da ispoštujete rokove. Učinićete sve moguće i nemoguće da izbegnete ove neprijatne osećaje.

I pored svih ovih negativnih misli, često postižete uspeh, ali umesto da mu se radujete, vi, kao i svaki radoholičar, ova dostignuća smatrate rezultatom nadljudskih napora. U svoj posao ulažete toliko predanosti i truda koji niko drugi ne ulaže. A ako ste skloni da odugovlačite, onda uspeh pripisujete čistoj sreći, jer ste u poslednjem trenutku počeli da dajete sve najbolje i nekako se izvukli.

Ako se oslanjate na svoje tumačenje događaja, onda je vaša reakcija sasvim razumljiva: pošto ste vi zaista pretendent i gubitnik, onda morate da se potrudite da se ne progledate. Sve što radite je osmišljeno da spreči druge da saznaju „istinu“. Kratkoročno, vaše strategije suočavanja pružaju neku vrstu stabilnosti, sigurnosti, šanse da ne budete izloženi. Ali ako je vaša slika o sebi pogrešna i niste gubitnik, kao što pretpostavljate, onda vam takvo ponašanje stavlja klin u točak.

Ako pogledate ovaj ciklus, odmah možete videti da vaša definicija kompetencije utiče na očekivanja koja sami sebi postavljate. Imate određenu ideju šta treba da postignete, a živite po fantastično visokim i potpuno nerealnim standardima. A ako vidite da niste dorasli idealu, onda ignorišete mišljenje drugih, ma koliko vas hvalili i to samo pojačava osećaj da ste gubitnik.

Dr Valerie Young, stručnjak za sindrom gubitnika i autorka knjige “Tajne misli uspešnih žena: Zašto talentovani ljudi dobijaju sindrom gubitnika i kako da uspeju uprkos tome“, otkrila je da gubitnici doživljavaju sramotu povezanu sa neuspehom na različite načine jer svako ima svoju ideju kompetentnost. Identifikovala je pet „tipova kompetencije“, interna pravila koja se pridržavaju ljudi sa sindromom gubitnika: perfekcionista, rođeni genije, usamljenik, stručnjak i superžena/supermen.

Perfekcionista

Perfekcionizam i sindrom gubitnika često idu ruku pod ruku, a ovo je najčešći tip prevaranta. Kako Jang piše, „Perfekcioniste zanima kako se posao obavlja, odnosno kako je urađen i kakav je rezultat. Perfekcionisti žive po preterano visokim standardima i veruju da moraju da budu u najboljem stanju dvadeset i četiri sata dnevno, stavljajući se u zamku da, koliko god se trudili, rezultat i dalje nije dovoljno dobar za njih, čak i kada postignu 99 % njihovih ciljeva.

Perfekcionisti imaju izuzetno konkretnu ideju o tome šta žele i jasan plan za postizanje cilja. Oni veruju da postoji pravi i pogrešan put, ne možete zaobići ili promeniti rezultat. Nezadovoljni su ako nije postignut najviši kvalitet i umesto da se raduju svojim dostignućima, analiziraju šta bi moglo bolje da se uradi.

Perfekcionisti veruju da oni oko njih postavljaju upravo te zahteve prema njima i često po njima procenjuju svoje prijatelje, rođake i kolege. Nažalost, takve visine nisu dostupne nikome. Perfekcionisti imaju tendenciju da veruju da „ako želiš to da uradiš dobro, uradi to sam“, i kao rezultat toga, teško im je da veruju ljudima, plaše se da će rezultat biti daleko od briljantnog. Perfekcionistima je teško i kada nemaju kontrolu.

Ako ste perfekcionista i ne uspete da završite zadatak savršeno (što niko ne može), opada vam samopoštovanje, brinete se, stidite se što ne dostižete potreban nivo i generalno ste neuspeh. Ova težnja ka savršenstvu i strah od neuspeha primorava vas da preispitate svaki mali detalj, da odložite posao ili, obrnuto, da se preopterećujete poslom. To takođe može značiti da prebrzo odustanete ako vam je zadatak težak i ne možete da ga završite besprekorno. Kada težimo izvrsnosti, rezultat je uvek razočaravajući, a uspeh retko donosi radost.

Rođeni genije

Druga vrsta kompetencije je prirodna genijalnost: „prirodni genije je zainteresovan za to kako i kada se postignu dostignuća“. Postavljaju neverovatno visoke interne standarde, baš kao perfekcionisti, ali umesto da se ocenjuju po nerealnim standardima, rukovode se drugim kriterijumom, da li mogu da urade zadatak iz prvog puta. Jang je otkrila da za ovu grupu „prava kompetencija znači urođenu inteligenciju i sposobnost“. Nije dozvoljen razvoj ili poboljšanje. Ako ne uspeju iz prvog pokušaja, na primer, teško im je da nauče novu veštinu ili provode previše vremena (sa njihove tačke gledišta) na zadatak, stide se i osećaju se kao gubitnici.

Dakle, rođeni geniji teže da brzo i uz minimalan napor steknu bilo koju novu veštinu. Oni veruju da ako za to morate neumorno da radite, to znači da oni to uopšte ne mogu. Kompetentnost je sposobnost da se sve uradi brzo i lako, a ako treba da naučite nešto novo, onda svako poboljšanje treba dati bez mnogo truda. Ako ne uspe, misle da ne mogu. Često su previše optimistični u pogledu toga koliko mogu da urade u predviđenom vremenu, a kada posao napreduje sporije od očekivanog, razočarani su u sebe.

Ako ste rođeni genije, onda ste se verovatno nosili sa časovima u školi bez otvaranja udžbenika, ali ste odustali pri prvim poteškoćama ako ste videli da ne možete biti najbolji u razredu. Kao rezultat toga, niste imali priliku da razvijete otpornost i istrajnost kao osnovne životne veštine. Kada se prihvatite novog zadatka i teško ga završite, odmah pomislite da nešto nije u redu sa vama, zapravo, jednostavno niste posvetili dovoljno vremena ovom zadatku. Neuspeh vas dovodi u depresiju i izbegavate rizike ako niste sigurni u pobedu.

Usamljenik

Usamljenik smatra da je kompetencija sposobnost da se nešto uradi sam, i veruje da postignuća imaju smisla samo ako niko ne pomaže. Jang je otkrio da se „usamljenik prvenstveno brine o tome ko je izvršio zadatak“, a uspeh se, po njihovom mišljenju, smatra samostalno završenim. Usamljenici imaju tendenciju da odbiju pomoć kako bi dokazali svoju vrednost kao pojedinca, a ako im je pomoć potrebna, vide je kao znak neuspeha, što izaziva stid i sindrom gubitnika.
Usamljenici cene nezavisnost iznad svega, uključujući i sopstvene potrebe. Ne žele da traže pomoć, čak i kada projekat ne ide dobro ili ih količina posla koji treba da se uradi da bi bio uspešan ubija. Kada im je teško ili su u ćorsokaku, skloni su da odlažu stvari kako ne bi priznali „poraz”.

Ako ste usamljenik, onda mislite da sve treba da radite sami. Projekte, dostignuća i ideje koji su rezultat zajedničkog rada sa drugim ljudima, ne smatrate svojim uspehom. Traženje pomoći je znak slabosti i dokaz vaše nesposobnosti.

Ekspert

Kako Jangova objašnjava, „ekspert je neka vrsta perfekcioniste, ali u domenu znanja. Oni moraju sve da znaju i veruju da je prava kompetencija kada imate sve odgovore. „U ovom slučaju je važno šta i koliko znate i možete. Eksperti veruju da bi, da su zaista pametni, već znali sve što im je potrebno da urade posao. Neće se odmoriti dok temeljno ne prouče predmet.
Ako eksperti ne znaju sve odgovore, sami sebe okrivljuju za nesposobnost umesto da prepoznaju praznine i rade na njima. Strašno se plaše da će svi uvideti njihovo neiskustvo i nedostatak znanja i neprestano prikupljati informacije, a to je često samo još jedan vid odugovlačenja.

Ako ne ispunjavaju sve uslove konkursa, neće se ni javljati na njega. Smatraju da su na neki način prevarili poslodavca da ih zaposli, a sigurni su da poslodavac od njih zahteva da imaju mnogo više znanja nego što imaju. Često se osećaju nesigurno pre preuzimanja novog posla ili zadatka, a čak i ako svoj posao rade duže vreme, ipak osećaju da malo znaju.

Ako ste ekspert, verovatno imate diplomu, a možda i više od jedne. Uprkos činjenici da ste pohađali brojne kurseve, po vašem mišljenju, to nije dovoljno, a uvek se može još naučiti. Ovo vas podstiče da steknete što više znanja i veština jer verujete da je određeni nivo iskustva neophodan da biste bili uspešni ili da biste se smatrali kompetentnim i obrazovanim (umesto da učite dok idete). Stalno tražite informacije, a to ponekad ometa izvršavanje zadataka.

Superžena/Supermen

Supersi primoravaju sebe da rade više od svih ostalih. Jangova veruje da „o kompetentnosti ocenjuju po tome koliko uloga mogu da igraju istovremeno, sve na najvišem nivou“. Šef, kolega, partner, roditelj, prijatelj, volonter, gostoljubivi domaćin – smatraju da bi idealno, lako i jednostavno, trebalo da se nose sa svim tim teretom. Ako ne uspeju u bilo kojoj od ovih uloga (koju su sami sebi nametnuli), stide se, jer smatraju da u svemu treba da se snađu odjednom.

Supersi postavljaju nerealno visoke ciljeve u svakoj oblasti i, poput perfekcionista, neumorno rade. Jangova razlikuje ove dve vrste po tome kako tumače svoju kompetenciju: supersi su zainteresovani za „sposobnost da se ističu u mnogim oblastima, dok se perfekcionisti uglavnom bave poslom, karijerom i školom“.
👇

Dr Jessamy Hibberd, britanska klinička psihološkinja

ZAŠTO BIRAMO EMOCIONALNO NEDOSTUPNE PARTNERE

“Oni koji maštaju o intimnosti, privlače se onima koje intima plaši.

One koji žestoko brane svoju nezavisnost, privlače oni koji neprestano upadaju u njihov lični prostor. Ne zvuči baš logično, ali nam je svojstveno. Šta nas tera da se zaljubimo u emocionalno nedostupne partnere i da li postoji šansa da se to promeni?

Vezanost je kao veliko dugme za paniku u mozgu. Kad život teče svojim tokom, nema potrebe za tim. Naprimer, pravimo kolače, skupljamo lišće, igramo razne igre… Ili se sastajemo sa prijateljima, pravimo planove, idemo na posao i uživamo u svakom danu.

Onda se dešava nešto loše: padamo i povredimo koleno, neki primitivac nas gura i mi ispuštamo stvari na zemlju, šef preti da će nas otpustiti… Ova negativna iskustva izazivaju brigu i anksioznost, a anksioznost zauzvrat aktivira naše dugme za hitne situacije.

I ono šalje signal: tražite intimnost. Pronalazimo one odnose koji nas uzdižu, ili bolje rečeno, ono što mislimo o sebi.

I to je paradoks: vezanost, bez koje bismo teško preživeli u detinjstvu, počinje da se okrutno šali sa nama.

Ako sami sebe ocenjujemo negativno, onda nalazimo utehu u odnosima sa onima koji nas ocenjuju na isti način.

▫ Tri strategije odnosa

Vezanost koju smo osećali prema majci u detinjstvu diktira jednu od tri strategije u odnosima.

1. Zdrava strategija (bezbedno vezivanje)

Prema istraživanjima psihologa, oko 50% ljudi koristi ovu strategiju. Takvi ljudi se lako spajaju i komuniciraju sa drugima. Ne osećaju se neprijatno kada neko zavisi od njih, a ni sami se ne plaše da će izgubiti slobodu. Pozitivno doživljavaju druge i sebe. Ako partneru u vezi nešto ne odgovara, uvek su spremni za dijalog.

2. Manipulativna strategija (anksiozno vezivanje)

Ovi ljudi traže maksimalnu intimnost u vezi. Njihov ideal je potpuna fuzija. Često se brinu da ih partner ne voli dovoljno, plaše se da budu sami.

Ljudi ovog tipa potcenjuju sebe i stavljaju druge na pijedestal, čine sve da ispune očekivanja njima značajnih ljudi. Neobično ljubazni, stalno traže spoljnu potvrdu sopstvene vrednosti, jer je ni sami ne osećaju.

3. Strategija “Ostavi me na miru!” (izbegavajući tip)

Neprijatno se osećaju u bliskim odnosima, ne vole da zavise od drugih i više vole da niko ne zavisi od njih. Naučivši iz sopstvenog iskustva da intimnost donosi samo patnju, teže nezavisnosti i samodovoljnosti.

Takvi ljudi sebe doživljavaju superpozitivno, a drugi negativno. Oni imaju tendenciju da iskoriste nesigurnost preterano susretljivih ljudi da dodatno ojačaju svoju superiornost.

▫ Ko koga bira i zašto

Ljudi sa poslednje dve vrste vezanosti privučeni su jedni drugima, iako je jasno da je njihov odnos predodređen da bude destruktivan. Što je još važnije, oni će odbijati partnera sve dok ne promeni svoj pozitivan stav prema njima u ono što od njega očekuju.

Ali šta je sa ljudima sa prvom vrstom vezanosti? Oni traže ljude sa istim zdravim, sigurnim tipom vezanosti.

Zašto je nemoguće da se drugi ili treći tip sretne sa prvim?

Takvi susreti se dešavaju, ali takvi ljudi ne doživljavaju međusobnu privlačnost, interesovanje koje može da ih drži zajedno.

Šta uraditi?

Pre svega, shvatite koju vrstu vezanosti imate. Ovo je ključ za pronalaženje i održavanje veza. Ako to niste mogli u prošlosti. Ako nastavite da izlazite sa „pogrešnim“, glavni razlog je i dalje u vama.

Zašto se onda zaljubljujemo u emocionalno nedostupne partnere?

1. Emocionalno nedostupni ljudi dominiraju „tržištem upoznavanja“

Takvi ljudi su izuzetno nezavisni, uspešno potiskuju emocije, što znači da lako mogu da se ohlade od partnera, prekinu vezu i eto ih ponovo među onima koji traže svog partnera.

Ljudi sa sigurnim tipom vezanosti ne upuštaju se u niz dugih sastanaka i pretraga. Osećajući „hemiju“, odlučuju da im neki partner odgovara i prilagođavaju se dugotrajnoj vezi. Zato ih je najteže pronaći , jer retko izlaze na “tržište upoznavanja”, a kada dođu, na njemu se kratko zadržavaju jer odmah nalaze svoju vezu.

Pored toga, emocionalno nedostupni ljudi gotovo nikada ne upoznaju iste kao što su i oni sami: niko od njih nema želju da emocionalno ulaže u vezu.

Ako se sastave delovi slagalice, ispostavlja se da je verovatnoća da ćete upoznati emocionalno nedostupnog partnera veoma velika. Međutim, oni ne formiraju međusobne odnose, jer im je potreban prostor i nezavisnost, ne upoznaju ljude sa zdravom sigurnom privrženošću, jer takvi ljudi ne ostaju dugo na “tržištu”.

Koga onda privlače?

Naravno, partnere sa anksioznom vrstom vezanosti koji žude za ekstremnom intimnošću…

2. Smatramo ih veoma privlačnim.

Često ne shvatamo da su partneri kojima smo opsednuti su oni koji mogu samo da pojačaju našu duboku sumnju u sebe. Naši pojmovi o ljubavi privlače nam posebne partnere.

U ranoj fazi veze, „nezavisan“, emocionalno nedostupan partner šalje mešovite signale: zove, ali ne uvek, ne krije simpatije, ali u isto vreme jasno daje do znanja da je još uvek u potrazi.

Ova taktika je prilično uspešna: primanjem nejasne konfliktne poruke, „potrebni“ partner sa anksioznom vrstom vezanosti postaje opsednut vezom. Prijatelji, hobiji, interesovanja i karijere blede u drugi plan.

3. Nedostaje nam „vatra“ u emotivno dostupnim partnerima.

Zamislimo da smo imali sreće i da smo sreli osobu čije je detinjstvo bilo jednostavno i mirno, a pogled na svet jednako jednostavan i otvoren. Hoćemo li to shvatiti da smo dobili na lutriji ili ćemo shvatiti da nešto nedostaje u našem odnosu sa takvom osobom?

Emocionalno pristupačni partneri ne igraju žestoko i ne bacaju sve pred naše noge da bi nas osvojili. U njihovom svetu jednostavno nema misterioznih propusta i neizvesnosti, mučnog čekanja.

Pored takve osobe smo mirni, i ne verujemo da je on jedini, jer „ništa se ne dešava“, jer naše emocije nisu naduvane, što znači da nam je dosadno. I zbog toga prolazimo pored zaista divnih ljudi i ne primećujemo ih.

Uspone i padove, sumnje i ushićenja i stalno čekanje u odnosima sa emocionalno nedostupnim ljudima ne treba mešati sa strašću ili ljubavlju. Izgleda veoma slično, ali to nije ljubav.

Ne dozvolite da vas zarobe.

I, koliko god da je teško, raditi na razumevanju mehanizama privlačnosti koji su u nama postavljeni u detinjstvu. Moguće je, a emocionalno zdravi odnosi mogu doneti mnogo više sreće.”

👇🏻

Autor: Kajl Benson, terapeut i savetnik za partnerske i emotivne odnose

Proces individuacije kao nesvesnog razvoja

“Individuacija je proces sazrevanja ili raspoređivanja, mentalni ekvivalent fizičkog procesa rasta i sazrevanja.
Pod određenim uslovima, naprimer, u praktičnoj psihoterapiji, ovaj proces se može stimulisati, intenzivirati, realizovati, doživeti i razviti na jedan način ili drugi.
Na taj način se pojedincu pomaže u smislu „zaokruženosti“, odnosno „zaokruživanja“ svog „Ja“. Za uspešan tok procesa potreban je značajan analitički napor, svesna i apsolutno iskrena usredsređenost na intrapsihičko. Zahvaljujući aktiviranju sfere nesvesnog, takav napor delimično oslobađa napetost između suprotnosti i omogućava spoznaju njihove dinamičke strukture.

Prva faza individuacije vodi do iskustva Senke, koja simbolizuje „drugu stranu“ ili „tamnog brata“, koja je nevidljiv, ali sastavni deo naše psihičke celine. „Živi oblik ne može postići plastičnost ako nema senka. Bez Senke, ona će ostati samo dvodimenzionalni duh.

Drugu fazu procesa individuacije karakteriše susret sa figurom „slike duše“ (Gestalt des Seelen-bildes).
Jung ovu figuru u psihičkoj supstanciji muškarca označava terminom Anima, a u psihičkoj supstanci žene pod pojmom Animus. Arhetipska figura ‘slike duše’ uvek simbolizuje komplementarni deo mentalne supstance koja pripada suprotnom polu i odražava kako naš odnos prema ovom aspektu naše duše, tako i ljudsko iskustvo, svega što je povezano sa suprotnim polom i istovremeno kao predstavnici određene biološke vrste.
Kao što kaže nemačka poslovica, svaki čovek ima svoju Evu. Već je rečeno da latentni, nediferencirani, još uvek nesvesni sadržaj mentalna supstanca se uvek projektuje napolje, a to se odnosi i na Evu muškarca i na Adamu žene. Preko nekog drugog doživljavamo ne samo našu senku, već i fundamentalne kontraseksualne (suprotnog pola) elemente sadržane u nama. Mi biramo njih i postajemo vezani za njih, u kojima su predstavljeni kvaliteti naše sopstvene psihičke supstance.

Preživevši susret sa „likom duše“, dobijamo pristup novim duhovnim horizontima. Moramo da se sretnemo i dođemo do suživota sa novim arhetipskim figurama. Za to moramo još jednom da prilagodimo svoju orijentaciju.
Koliko možete vidite, ceo ovaj proces je svrsishodan. Iako nesvesno, kao čista priroda, nema jedinstveno definisan cilj, ono ima neku vrstu „potencijalnog pravca”, sopstveni unutrašnji poredak i imanentnu svrsishodnost.
Dakle, kada svest aktivno učestvuje u sve faze procesa i doživljava ga, ili bar pokazuje ovaj ili onaj stepen svog intuitivnog razumevanja, sledeća slika nastaje na višem nivou od one do koje je došlo u prethodnoj fazi; kao rezultat toga, svrsishodnost dobija novo značenje. Suština ovog procesa nije u doslednom pokazivanju sve više i više novih simbola, on se periodično nastavlja kad god se sledeći zadatak uvede u određeni okvir i postane sastavni deo svesti. “
👇
Jolande Jacobi, švajcarska psihološkinja, koja se pamti po svom radu sa Karlom Jungom i po svojim spisima o jungovskoj psihologiji