Može li razdvajanje dvoje ljudi, koji su se voleli, biti lepo i ugodno?

Bolni raskidi su možda najčešća tema na koje ljudi dolaze na konsultacije sa raznim terapeutima (to je na drugom mestu nakon nevolja sa bolnim vezama ili njihovog ako neko ne može da uđe u vezu).

Savremena kultura obrazovanja, nažalost, pridaje nerazumno malo pažnje pripremama za početak veze i stvaranju porodice, šta možete očekivati od raskida.

„Kultura“ rastanka, po razmerama delovanja, iskustvima i odsustvu etike i razvijenog algoritma ponašanja, nešto je između, metaforički rečeno, rata i smrti.

Ovakvo stanje postoji već dugo kroz istoriju, a u sadašnje vreme bolesti duše počinju da prelaze u fazu pogoršanja.
Ako pažljivo proučite istoriju većine porodica, možete videti da je tema delikatnih rastanaka relevantna ne samo za sadašnje generacije, već i za prethodne, samo su oni malo prošle tiše i bez previše preispitavanja uzroka i zadiranja u šire teme povezane sa “kulturom raskida”.
U današnje vreme čini se da su roditelji zajedno, ali nisu zajedno. Izgledaju kao porodica, ali nisu prava porodica. Čini se da je mir u porodici, ali ona je postala tako hladan okvir da nije jasno, da li je zaista mir ili skrivena bitka…

Rastanak, razlaz i razvod sa skandalima i uvredama je potpuno postao uobičajen, otvoren, tako da je svima jasno je šta se dešava do najmanje sitnice.
Međutim, neretko se čini da par živi zajedno, osmehuju se ili sa osmehom i “korektno”, se rastaje i razvodi baš sa tim osmehom, međutim u duši bivši partneri gaje bes i mržnju.
To su neminovne posledice i postoje, koliko god bile bolne i ružne.

Može li razdvajanje dvoje ljudi, koji su se voleli, biti lepo i ugodno?

Verovatno da, ali zašto bi se dvoje ljudi koji su se voleli rastavljali?

Ako odlazi neko ko je prestao da voli ili nikada nije voleo, onda treba da ima veliko srce, dobar osećaj za takt u duši i ljudsko saosećanje, tako da kada odlazi od nekoga ko ga je bezrezervno i beskrajno voleo, a želi da ostvari drugu vezu, dužan je ostaviti svu toplinu za koje je sposoban, otplatiti sve dugove i biti dostupan bivšem partneru dok mu se srce ne smiri.

Turbulentni raskidi su uzrokovani nesvesnim ulaskom u vezu. Pravi problem je što nije bio zdrav početak veze, a ne kraj. Bolni raskidi su samo rezultat nesvesnog početka i neopreznog nastavka i trajanja te veze.

Duboko srce voli tiho, zbližava se polako, ne žuri da menja jedno drugo, jer u onome sa kim je u vezi i ostvario bliskost vidi volju Univerzuma i sudbinu, a ne svoj izbor.

A ako je sudbina, mistična predodređenost svih ljudskih života, dala nekome voljenu osobu da budu par, gde i kuda onda da beži?

Nevažno od materijalnog dobitka, da li deca dolaze i proširuju zajednicu žene i muškarca koji se vole, bez obzira da li se ta veza sviđa se to rođacima, prijateljima, okolini ili ne, da li ima uslova da se zajedno živi ili ne, to apsolutno ne treba da ima veze ima ako se dvoje u ljubavi odluče da služe višem smislu, kroz te koji ih život usmerava na zajednički put.

Međutim, za sve ovo je, naravno, neophodna duhovna zrelost.

Obilje ezoterične literature u savremenom informacionom prostoru dovodi do toga da mnogi ljudi imaju iluziju svemoći.
Ponavljanje fraze o bezuslovnoj ljubavi razume se kao razvijena veština, ali je u navećem broju slučajeva primamljiv koncept odvojenosti prožet dubokim strahom od intimnosti, strahom od toga da se jedna osoba približi sebi, a onda i strahom da se približi drugoj, i strah od rizika da bude prihvaćena ili odbačena.

To, navodno, sve “leči” i sprečava odvojenost.

Od osećanja nevepovezanosti, preko istinske nevezanosti se reklamira put u novi život, a možda i više od jednog običnog života (“nadživot”, recimo).
U istinskoj odvojenosti, nikada jedna osoba neće povrediti drugu osobu, ali to pravda i hvali svojom „velikom zrelošću“ i dovoljno visokim nivoom razumevanja drugačijeg sveta partnera.

To je obična laž, samoobmana i iluzija, kao i prihvatljiva laž od strane okoline.

Bez ozbiljnog pristupa zajedničkom intimnom životu, bez shvatanja svoje dužnosti i odgovornosti prema onome sa kojima osoba želi da se zbliži, ne može biti bezbolnih veza i kasnijih raskida i rastanaka.

Većina raskida je veoma bolna, u takvim trenucima dolazi do međusobnog prskanja bola, koji nastaje kao zamena tamo gde srce nije imalo vremena da naraste do potrebne veličine.

Dečija srca se zatvaraju zbog problematičnih razvoda roditelja. Zbog beskonačnih negativnih detalja o „lošem“ ocu ili majci, u dušama dece tokom odrastanja, usadi se strah od zasnivanja porodice, da se isto ne bi i njima ponovilo, da se ne bi desio isti scenario.

Najčešće je scenario uokviren u odnosima partnera, ponavlja se tačno toliko dok ne odluče da preuzmu odgovornost za svoju sreću i počnu da se kreću ka dubini, lečeći sve skrivene povrede.
Mora se reći da posedovanje veza, porodice i dece nije samo po sebi garancija dugog i srećnog života.

Treba uvek biti pribran. Ne treba se vezivati u smislu braka, dok ne donesete zrelu odluku za vezi do samog kraja, što će odrediti sam život, a ne partner. Odluka se donosi kad partneri osete da imaju dovoljno snage da se pridržavaju konačne odluke zajedničkom životu.
U protivnom, ne ulaziti u takvu vrstu veze.

A ako su okolnosti takve da partneri nemaju snage da se ostanu zajedno, sve metode su isprobane i ipak je odlučeno da se rastanu, onda to treba da urade što pažljivije u odnosu na srce druge osobe. Najpažljivije, koliko god je to moguće .

Tokom rastanka, partner mora razmišljati ne o tome šta oseća on, već o tome kroz šta prolazi bivša voljena osoba. Ne treba se previše kontaktirati, neprijatno je i veoma bolno za one koji su ostavljeni. Treba napraviti pauzu od kontakata.

Ko je ostavljen treba da izađe iz “odnosa sa sobom”, biti određeno vreme u samoći i na udaljenosti na udaljenosti od svega što podseća na bivšeg partnera. Polako i racionalno prekinuti sve one planove, koji su nastali sa bivšom voljenom osobom.

Najvažnije, za onu osobu koja odlazi, potrebno je da se vrati sve dugove onome ko te je bio odan dugi niz godina, ko je voleo, ko je davao lepe trenutke, ko učinio centrom svog života.

Kažu da se sve uvek vraća. Bol koji se proživljava možda se vratio, zbog nekog razloga, iz daleke prošlosti ili je možda došao da bi bivši partneri proživeli ovu lekciju i iz nje naučili nešto vredno.

I bol, koji se nanese drugoj osobi, vratiće se jednog dana sigurno, ali će verovatno biti i veliko iznenađenje. Teška vremena dolaze kada se najmanje očekuju.

Zapamtiti: neophodno je voditi računa o onima oko sebe.