Za psihologe, delovanje oko autizma i razumevanja istog se iscrpljuje odstupanjem od norme, bolešću, deficitima intelekta, nesamostalnošću i disfunkcijama.
Filozofija kod autizma kao najvažnije primećuje odbacivanje ideje o spoljašnjem uzroku i prepoznavanje fundamentalnog statusa nepredvidive slučajnosti. Fenomen autizma primorava filozofa da preispita sam pojam uzroka.
Uzrok ne treba shvatiti kao spoljašnji čin ili akciju.
U kontekstu spoljašnjeg uzroka, nemoguće je razumeti kako je nastao ljuski horizont predviđanja mogućeg događaja. Uzrok treba shvatiti kao imanentne prelaze svojih granica,prelaz na kome nastaju lomovi i padovi, ali ima nastaje i sreća.
Sa stanovišta filozofske antropologije, ne postoji spoljašnji uzrok, već samouticaj koji čini horizont ljudskog razumevanja. Prelaz granica, koje se neprekidno reprodukuju silama imanentnog, uranja čoveka u nestrukturisani tok bića. U ovom toku, svet nije vezan logosom, nije uređen zakonima, nije proračunat pojmovima. U njemu nema izmišljene ili nametnute stabilnosti i osoba se nema za šta uhvatiti. Dakle, nije ni logos, ni norma, ono što služi kao objašnjavajući princip u antropologiji, već imaginacija.
Ne treba da bude polazna tačka “zamislivost zamislivog”, već tačka “zamislivost nezamislivog”, koja će da odredi strategiju proučavanja čoveka.
Autista svojim postojanjem podseća da je čovek, lišen svog položaja u svetu, bespomoćno stvorenje koje živi u budnom snu. Da bi preživelo, ovo biće je prinuđeno da se ograniči u svojim snovima i sklonostima, stvarajući jezik i društvo.
Razmišljajući o ovome, otvara mi se prolaz da se postojanje čoveka, kao svesnog bića, može doživeti kao oblikovani produkt nepoznate sile ili snage, koja je nedokučiva upravo zbog barijere svesti, koju smatramo superiornošću.
Fadil Jonuz / blog "slobodna zona" 