Usamljenost

“Život, svest i duhovno putovanje, puni straha i trepeta, počinju sa traumatskim odvajanjem. Povezani sa otkucajima kosmosa, žudeći da zadovoljimo sve svoje potrebe u toplom, vlažnom svetu majčine utrobe, neočekivano se nalazimo uronjeni u svet hladne planete, koja, rotirajući oko svoje ose, propada u prostoru i vremenu . Nikada nećemo moći da povratimo ili u potpunosti ponovo doživimo osećaj mistične pripadnosti, osećaj našeg identiteta sa Univerzumom.
Da li bi bilo preterano reći da sve svoje vreme provodimo ili vraćajući ovu izgubljenu vezu kroz razne oblike impulsivnog nazadovanja, ili sublimirajući ovu duboku potrebu tražeći vezu sa prirodom, sa drugim ljudima, sa bogovima?

Međutim, veze nikada nisu potpuno prihvatljive ili apsolutno pouzdane, pa čovek doživljava strah i čežnju, osećajući svoju nepovezanost sa drugim ljudima i svoju usamljenost u svemiru. Čak i ako je čovek imao takav odnos, vrlo brzo ima oštar i bolan osećaj da se ponovo našao u naručju usamljenosti. Rilke je ovo osećanje veoma dobro izrazio u svojoj pesmi „Usamljenost“: „Kada, mrzeći jedni druge, dvoje ljudi odu da spavaju u jednom krevetu: usamljenost teče kao reka – ne smiruje se…“

U detinjstvu je naša usamljenost nekako ulepšana prisustvom roditelja ili onih koji ih zamenjuju za nas, a u fazi „prvog odraslog doba“ maskirana je uticajem roditeljskih kompleksa ili njihovim prenošenjem na ljude oko nas. Ali čak i najčvršći odnos može biti samo blag privid primarne veze sa roditeljima. Stoga se u srednjim godinama svaka osoba mora suočiti sa ograničenjima odnosa, ograničenjima društvenih uloga u protekcionističkom društvu koje traži samoodržanje, kao i sa granicama svojih mogućnosti poricanja i prenošenja. Neminovno moramo priznati da nas niko ne može spasiti i zaštititi od smrti, pa čak ni značajno da je odloži. U drugoj polovini života moramo da se odreknemo dve velike fantazije: da smo, za razliku od drugih ljudi, besmrtni i da negde živi „Dobar Čarobnjak“, „mistični Drugi“, koji može da nas spase egzistencijalne usamljenosti.
Baveći se analitičkom psihoterapijom, shvatio sam da napredak ili nedostatak napretka u terapiji, odnosno, razvoj zrele ličnosti, direktno zavisi od toga u kojoj meri čovek može da preuzme odgovornost za svoj izbor, prestane da krivi druge. ili očekuju od njih izbavljenje, a takođe prepoznaju bol povezanu sa njihovom usamljenošću, bez obzira na njihov doprinos formiranju društvenih uloga i jačanju društvenih odnosa.”
👇

Džejms Holis, američki jungovski psihoanalitičar, pisac i javni predavač