Usamljenost

“Život, svest i duhovno putovanje, puni straha i trepeta, počinju sa traumatskim odvajanjem. Povezani sa otkucajima kosmosa, žudeći da zadovoljimo sve svoje potrebe u toplom, vlažnom svetu majčine utrobe, neočekivano se nalazimo uronjeni u svet hladne planete, koja, rotirajući oko svoje ose, propada u prostoru i vremenu . Nikada nećemo moći da povratimo ili u potpunosti ponovo doživimo osećaj mistične pripadnosti, osećaj našeg identiteta sa Univerzumom.
Da li bi bilo preterano reći da sve svoje vreme provodimo ili vraćajući ovu izgubljenu vezu kroz razne oblike impulsivnog nazadovanja, ili sublimirajući ovu duboku potrebu tražeći vezu sa prirodom, sa drugim ljudima, sa bogovima?

Međutim, veze nikada nisu potpuno prihvatljive ili apsolutno pouzdane, pa čovek doživljava strah i čežnju, osećajući svoju nepovezanost sa drugim ljudima i svoju usamljenost u svemiru. Čak i ako je čovek imao takav odnos, vrlo brzo ima oštar i bolan osećaj da se ponovo našao u naručju usamljenosti. Rilke je ovo osećanje veoma dobro izrazio u svojoj pesmi „Usamljenost“: „Kada, mrzeći jedni druge, dvoje ljudi odu da spavaju u jednom krevetu: usamljenost teče kao reka – ne smiruje se…“

U detinjstvu je naša usamljenost nekako ulepšana prisustvom roditelja ili onih koji ih zamenjuju za nas, a u fazi „prvog odraslog doba“ maskirana je uticajem roditeljskih kompleksa ili njihovim prenošenjem na ljude oko nas. Ali čak i najčvršći odnos može biti samo blag privid primarne veze sa roditeljima. Stoga se u srednjim godinama svaka osoba mora suočiti sa ograničenjima odnosa, ograničenjima društvenih uloga u protekcionističkom društvu koje traži samoodržanje, kao i sa granicama svojih mogućnosti poricanja i prenošenja. Neminovno moramo priznati da nas niko ne može spasiti i zaštititi od smrti, pa čak ni značajno da je odloži. U drugoj polovini života moramo da se odreknemo dve velike fantazije: da smo, za razliku od drugih ljudi, besmrtni i da negde živi „Dobar Čarobnjak“, „mistični Drugi“, koji može da nas spase egzistencijalne usamljenosti.
Baveći se analitičkom psihoterapijom, shvatio sam da napredak ili nedostatak napretka u terapiji, odnosno, razvoj zrele ličnosti, direktno zavisi od toga u kojoj meri čovek može da preuzme odgovornost za svoj izbor, prestane da krivi druge. ili očekuju od njih izbavljenje, a takođe prepoznaju bol povezanu sa njihovom usamljenošću, bez obzira na njihov doprinos formiranju društvenih uloga i jačanju društvenih odnosa.”
👇

Džejms Holis, američki jungovski psihoanalitičar, pisac i javni predavač

Šta je alhemija?

„Jedinstvo suprotnosti je koncept koji je u oštroj suprotnosti sa modernim načinima razmišljanja. Za jedinstvo, proces se odvija u „sredini“, a ovakav način razmišljanja je nauka odavno odbacila. „Sredina“ je u alhemiji poznata kao suptilno telo ili kao pneuma u ​​svom poreklu u stoičkoj misli, koja je takođe prenela rane teorijske osnove alhemije.
Ne postoji važniji koncept za ovladavanje i razumevanje alhemijskog mišljenja. Pneuma je supstanca gušća od obične materije i manje duhovna (ili suptilna) od duha. To je “između” dva i posude oba. To je ono što prožima svu tvorevinu i povezuje sve kvalitete, ljudske, organske i duhovne.
Pneuma formira ogromnu mrežu puteva koji prenose informacije, a kroz ove puteve svi aspekti stvaranja utiču jedni na druge. Mašta jedne osobe može se preneti na drugu ako su aktivno povezani. Drugim rečima, potvrđuje se nivo stvarne transmisije – nešto što će anatemisati i nauka i psihoanaliza.
Ipak, takva je priroda alhemijske teorije i njenih verovanja: unutar i kroz sredinu pneume (ili suptilnog tela) postoji iskustvo sjedinjenja. Mnogi alhemijski crteži pokazuju ovaj nivo “trećeg carstva” sa sopstvenim životom koji dvoje ljudi mogu da okuse i kroz koji mogu da se promene.

Duhovna i moralna uključenost alhemičara u njegov eksperiment bila je važan deo procesa. Alhemijski pristup veruje u postojanje transcendentne stvarnosti kao trajne činjenice, a sva teorija i praksa uključuje ovaj transcendentni nivo jedinstva. Alhemičari veruju da kako se njegov ili njen materijal transformiše, uništava i ponovo rađa u posudi, tako on ili ona umire i ponovo se rađaju. Često su slike rasparčavanja i mučenja vidljive duž cele linije puta ka ostvarenju cilja da postanemo jedno sa Kosmosom. Alhemičar je pažljivo proučavao proces postizanja ovog stanja besprekornosti i, što je najvažnije, dokle god se shvatala virtuelna nemogućnost postizanja ovog cilja tokom celog života, verovao je da je put ka ovom cilju jedini koji treba ići.

Veliki deo alhemije odražava veoma duboko razmišljanje, što može izgledati zbunjujuće za naše naučne umove. U alhemiji telo nije komad inertne materije, koji se i sam povinuje „prirodnom zakonu“, kako ga shvataju Dekart i temelji moderne nauke. Nije um, a kamoli mozak. Duh je jedini sinonim. Alhemija obuhvata najveće misterije materije i duha i vidi ih u mikrokosmosu ljudskog postojanja kao drugačije iskustvo Jednog, koje možemo nazvati umom ili telom.”
👇

Nathan Schvartz-Salant, američki jungovski psihoanalitičar (“Tajna ljudskih odnosa. Alhemija i transformacija sebe”)

Samanta Kristoforeti: “Kada ste u svemiru, osećate se još više povezanim sa Zemljom”

„Kada ste u svemiru, osećate se još više povezanim sa Zemljom. Na neki način je grliš svakih 90 minuta. I osećate se još više motivisanim da učinite nešto u vezi sa problemima sa kojima se Zemlja suočava“, kaže astronautkinja Evropske svemirske agencije (ESA) Samanta Kristoforeti, prva Evropljanka koja je služila kao komandant Međunarodne svemirske stanice.

Ona je takođe druga žena u istoriji koja je izvela svemirsku šetnju i prva Evropljanka koja je hodala svemirom. Izvršila je dve misije na svemirskoj stanici, 2014. i 2022. godine.

„Svemir nije samo gore, on je među nama. To je suštinski deo svakodnevnog života. Uzimamo to zdravo za gotovo, ali je utkano u tkivo modernog društva. Oslanjamo se na svemir koji će nam pružiti razne usluge kao što su posmatranje Zemlje, praćenje klimatskih promena, televizijsko emitovanje, internet i finansijske transakcije“, rekla je Kristoforeti.

“Svemirska industrija igra važnu ekonomsku ulogu, za koju se procenjuje da će do kraja 2030-ih vredeti trilion dolara. Svemir je pokretačka snaga transformacije naše industrije i strateška komponenta našeg ekonomskog i industrijskog suvereniteta“, ističe astronautkinja.

Koliko su Srbi zavisni od društvenih mreža?

Posledice zavisnosti su brojne a svode se na postepeno psihički, socijalno osiromašenje, narušavanje zdravlja,smanjenu produktivnost i mogućnost napredovanja na poslu ili u školi. To čini stvarni život zavisnika težim nego osobe koja to nije. Sve ovo daje predispoziciju za razvoj drugih psihijatrijskih poremećaja.
“Kod nas postoji veoma blago povećanje učestalosti javljanja psihijatru radi zavisnosti od interneta, što je verovatno rezultat slabe informisanosti populacije, trenda da se pojava “normalizuje” i minimiziranja problema kako od osobe koja je zavisnik, tako i od članova porodice”,dodaje psihijatar.

Milan Maglov, digitalni stručnjak za EURACTIV kaže da i sam dnevno provede više sati na društvenim mrežama. On međutim pojašnjava da to uglavnom potpada pod njegovo “radno vreme”.

Maglov uviđa da su ovim društvenim problemom zahvaćene sve populacije ali najviše mladi.

“Dosta je ljudi i u zrelijim godinama, najčešće nezaposlenih, koji non stop koriste društvene mreže. Problem je što često u tim sadržajima sve izgleda lepše, tako da je zaista moguće da u mislima kreiraju neki svet iz bajke i idealizuju tuđe živote. To na neki način postaje okvir društvenog života o kome ljudi sanjaju”, dodaje on.

Извор: Koliko su Srbi zavisni od društvenih mreža? | Zdravlje

Take Me Out

“So if you're lonely

You know I'm here waiting for you

I'm just a crosshair

I'm just a shot away from you

And if you leave here

You leave me broken, shattered, I lie

I'm just a crosshair

I'm just a shot, then we can die

I know I won't be leaving here with you

I say don't you know

You say you don't know

I say… take me out!”