“Svaka zavisnost proizilazi iz podsvesne nespremnosti osobe da se suoči sa bolom licem u lice i prođe kroz njega do kraja. Zavisnost počinje bolom i završava se bolom. Šta god da ste zavisni, za koga god da ste vezani, osobu, piće, hranu, legalne ili ilegalne droge, to ćete koristiti kao paravan za bol.
Zato se, nakon što se početna euforija spusti, javlja se veliki bol u odnosima sa najbližim. Odnosi nisu uzrok bola i patnje. Kao i svaka druga vezanost, oni samo oslobađaju bol koji već živi u vama. Svaka zavisnost pre ili kasnije prestane da vas zadovoljava, a onda se bol više pojačava.” 👇 Eckhart Tolle, kanadski pisac nemačkog porekla
“Ne tražite pažnju. Živite tako da vas niko ne primeti. Živite kao da ne postojite. Pomerite se tako da niko ne čuje vaše kretanje i da niko ne posumnja da ste tu. Tek tada ćete doći do eksplozije koja se zove duhovnost. U suprotnom, Ego će uvek, kao teški kameni blok, blokirati mogućnost eksplozije. Poješće vas iznutra. Zašto tražite pažnju? Zato što niste sigurni u sebe, ne znate ko ste. Ali kako znate ko ste sa tuđom pažnjom? Ne možete znati ko ste gledajući u ogledalo, a ne možete znati ko ste gledajući u oči drugih, da li vas cene ili kritikuju, te oči nisu ništa drugo već samo ogledala: prijateljske, neprijateljske, ali jesu sve samo ogledala. Morate se upoznati direktno. Morate ući sebi unutra. Ego živi od pažnje. Ovo je lažna pojava. Shvatite to i izađite iz toga. I čim izađete iz nje, u vama će se probiti novi kvalitet jasnoće, tišina koja prevazilazi svako razumevanje, tišina koja će u vama početi da se manifestuje prirodna, spontana, kao blaženstvo i unutrašnji ples. I nema drugog plesa, nema drugog zanosa.” 👇 Osho, indijski govornik i vođa pokreta Radžniš. Tokom svog života se smatrao kontroverznim novim vođom verskog pokreta i mistikom. Šezdesetih godina prošao je kroz Indiju kao javni govornik i bio je kritičar socijalizma, Mahatme Gandija i Hindu religiozne ortodoksije.
Svim roditeljima je zajedničko da žele da odgoje pametnu i fokusiranu decu, posebno u svetu u kojem se čini da je digitalno ometanje neizbežno.
“Roditelji moraju da shvate da je u redu dati svojoj deci kontrolu jer tek kada nauče da prate sopstveno ponašanje, uče kako da upravljaju sopstvenim vremenom i pažnjom”, dodaje Ejal.
Kad je Ejalova ćerka imala pet godina, počela je da provodi puno vremena na iPadu. On i njegova supruga odlučili su da poštuju njene potrebe na način na koji preporučuje Ričard Rajan, jedan od najcitiranijih svetskih istraživača pokretača ljudskog ponašanja. Objasnili su joj, što su jednostavnije mogli, da previše vremena ispred ekrana oduzima dragoceno vreme za uživanje u nekim drugim stvarima koje voli.
“Rekli smo joj da korišćenje iPada znači manje vremena za igru s prijateljima u parku, manje plivanja u bazenu ili manje druženja s mamom i tatom”, objasnio je za CNBC.
Ejal je ćerki objasnio i da su aplikacije i video snimci koje gleda napravili vrlo pametni ljudi i da su namerno osmišljeni kako bi je naterali da joj korišćenje tog sadržaja postane navika.
“Razumevanje da su kompanije motivisane da nateraju decu da provode vreme gledajući ili igrajući se važan je deo podučavanja o medijskoj pismenosti. Važno je da naša deca razumeju motive kompanija za igre na sreću i društvenih mreža. Dok nam ovi proizvodi prodaju zabavu i povezanost, oni takođe profitiraju od našeg vremena i pažnje”, nastavlja Ejal.
Zatim su ćerki dali dovoljnu količinu autonomije. Upitali su je koliko vremena ispred ekrana smatra dobrim za sebe. Dogovorili su se da je to 45 minuta dnevno, odnosno dve epizode omiljenog crtaća na Netfliksu.
“Sama je predložila korišćenje kuhinjskog merača vremena koji je mogla sama da postavi. Danas je živahna 10-godišnjakinja i još upravlja svojim vremenom ispred ekrana. Važno je da je sama sebi postavila pravila, a ne mi, i ona je zadužena za njihovo sprovođenje. Najbolje je što mi nismo negativci”, tvrdi Ejal.
„Geneza muške homoseksualnosti u najvećem broju slučajeva je sledeća:
Mladić je neobično dugo i intenzivno fiksiran na svoju majku u smislu Edipovog kompleksa. Ali konačno, nakon završetka puberteta, dolazi vreme za zamenu majke za neki drugi seksualni objekat. Stvari se naglo i iznenada okreću: mladić ne napušta majku, već se poistovećuje sa njom, on se pretvara u nju i sada traži predmete koji mogu zameniti njegov Ego za njega i kojima on može dati ljubav i brigu kakvu je iskusio od svoje majke. Ovo je čest proces, koji se može potvrditi nebrojeno puta i koji je prirodno sasvim nezavisan od bilo kakve hipoteze koja se može postaviti o nekoj organskoj pokretačkoj sili i motivima iznenadne transformacije. Upadljiva stvar u vezi sa ovom identifikacijom je njen veliki obim. Mladić preoblikuje Ego u jednoj od njegovih važnih karakteristika, u njegovom seksualnom karakteru, prema modelu onoga što je do sada bio objekat. U ovom procesu se odriče sam objekat. Identifikacija sa objektom koji se odriče ili gubi, kao i zamena za taj objekat i njegovo unošenje u Ego, za mene zaista više nije novost.” 👇
Sigmund Frojd, austrijski neuropsihijatar i osnivač psihoanalize (“Grupna psihologija i analiza Ega, 1921”)
“Ponekad se osećamo kao da nešto u našem životu nije u redu. I rado bismo sve promenili, ali ne znamo šta tačno…
Život nije prava linija. I nije skup rasporeda i planova. Prihvatljivo je ako do određene godine niste završili fakultet, oženili se, našli stabilan posao, osnovali porodicu, stekli bogatstvo itd. Takođe je lepo shvatiti da ako se niste udali do 25, ili niste šef ili direktor do 30. Ako ste samo srećni, onda vas okolina neće osuđivati.
Možete se vratiti. Možete pronaći ono što vas inspiriše. Takođe imate pravo na svoje vreme. Iz nekog razloga, mnogi ljudi zaboravljaju na to.
Odmah iz školske klupe počinjemo da pravimo program svog života i sa njim zapravo ulazimo na fakultet. Nakon toga biramo posao koji ćemo raditi. Čak i ako nam se ne sviđa, jednostavno ga prihvatamo zato što smo već uložili vreme u njega. Svako jutro idemo na ovaj posao, jer moramo da zadržimo ispravnost izbora koji smo jednom napravili. I pravimo sledeći korak, pa sledeći i opet sledeći, misleći da otkucavamo neku vrstu kontrolne liste našeg života. Jednog dana ćemo se probuditi depresivni. U veoma teškoj depresiji. Osetićemo jednog dana da nas nešto ogromno opterećuje, ali nećemo znati razlog tome. Ovako uništavamo svoje živote.
Uništavamo svoje živote birajući pogrešnu osobu. Kakva je potreba za ubrzanom vezom? Zašto smo toliko fascinirani idejom da prvo budemo s nekim, a da sami ne postanemo neko? Ljubav koja se neguje iz udobnosti, ljubav koja cveta potrebom da jedino spavamo pored nekoga i ljubav koja zadovoljava naše potrebe za pažnjom, a ne strašću, je vrsta ljubavi nas neće inspirisati da se probudimo u 6 ujutro i zagrlimo osobu koja spava uz nas
Nastojte da otkrijete pravu ljubav, to jeste vezu, koja će vas učiniti da postanete bolji muškarac ili žena. “Ali, ne želim da budem sam!” često razmišljamo. Ipak, budite sami. Jedite sami, spavajte sami. Posle nekog vremena otkrićete mnogo toga u sebi. Razvićete se , naći ćete ono što vas inspiriše, imaćete kontrolu nad svojim snovima i verovanjima. A kada sretnete osobu, koja će naterati svaku vašu ćeliju da zapleše, bićete sigurni da je prava. Zato što ćete biti sigurni, treba čekati. Ohrabrite sebe da to sačekate, da se izborite za to strpljenjem, da se potrudite za to strpljenjem, jer je to nešto najlepše što će vaše srce ikada doživeti.
Uništavamo svoje živote dopuštajući prošlosti da nas kontroliše. U životu se mnogo toga dešava i dešavaće se, takva mu je priroda. Biće frustracija, zbunjenosti, dana kada ćete se osećati nepoželjnim. Takvi trenuci, situacije i reči kao da ostaju sa nama. Ali ne bi trebalo da dozvolimo sebi da utičeu na nas.
To su ipak samo reči.
Ako dozvolite da svaki, ne baš prijatan događaj u životu odredi kako ćete sebe doživljavati, onda ćete na ceo svet gledati na negativan način. Propuštate dragocene prilike, niste napredovali već pet godina ubeđujući sebe da ste glupi. Nedostajaće vam ljubav, jer ćete misliti da vas je bivši partner napustio, pošto niste bili dovoljno dobri, a sada uopšte ne verujete ni muškarcima ni ženama. To je neka vrsta začaranog kruga. Ako ne dozvolite sebi da ostavite u prošlosti ono što se dogodilo, rečeno i doživljeno, nastavićete da gledate na svet kroz prizmu zastarele i ne baš realne vizije.
Uništavamo svoje živote kada se poredimo sa drugima. Broj vaših pratilaca na Fejsbuku neće ni smanjiti ni povećati vašu vrednost. Broj nula na vašem bankovnom računu neće uticati na vaše saosećanje, inteligenciju ili vašu sreću. Osoba koja ima duplo više imovine od vas ne doživljava nikakvo dvostruko blaženstvo. Zaglavili smo u stalnom ubeđenju da naše fotografije i objave vole naši prijatelji. Naravno, danas nećemo umreti od ove zablude u trenutku kada to shvatimo, ali u globalnom smislu to uništava konstantno naš život . Ovo stvara potrebu u nama da se osećamo važnim i često kontaktiramo i uključujemo druge da bismo to postigli.
Uništavamo svoje živote lišavajući se osećanja. Svi se plašimo da kažemo previše, da osetimo previše duboko, pa da ljudi nehotice saznaju koliko nam znače osećanja.
Emotivno angažovanje nije sinonim za reč “lud”. Izražavanjem svog posebnog stava prema nekome postajete ranjivi. Ali, u ovome nema ničeg sramotnog. Naprotiv, postoji neka magija u načinu na koji razotkrivaš svoju dušu i iskren si prema onima koji su ti važni. Dajte devojci do znanja da vas inspiriše. Priznajte svoju ljubav prema nekome pred prijateljima. Otvorite se, nemojte sebe pretvarati u kamen, budite hrabri u tome koga i kako volite. Za to je zaista potrebna hrabrost.
Uništavamo svoje živote kada trpimo. Kada se zadovoljavamo sa manje, nego što stmo prvobitno želeli, jer uništavamo mogućnosti koje još žive i u ovom slučaju stmo prevareni i mi i naš talenat. Možda budući Mikelanđelo sada sedi ispred svog kompjutera obrađuje dokumenta, jer mora da plati račune ili zato što to mora iz nekog drugog razloga. Ne dozvoli da ti se ovo desi. Ne uništavaj svoj život na ovaj način. Život i rad, život i ljubav, oni su neraskidivo povezani. Treba težiti samo sebi odgovarajućem podlu i ljubavi koja bezuslovno odgovara. Tek tada ćemo spoznati svu raznolikost i blaženstvo ovog života.” 👇 Nepoznati autor
Fadil Jonuz / blog "slobodna zona" 