Duboki unutrašnji svet duše

“Sve je veći broj ljudi, posebno u velikim gradovima, pate od nepodnošljive praznine i dosade, kao da bezuspešno žele nešto nemoguće.
Filmovi i televizija, sport i političke strasti mogu im nakratko odvratiti pažnju, ali iznova postaju nezadovoljni i razočarani i primorani su da se vrate u divljinu svog života.
Jedine senzacije koje vrede modernog čoveka nalaze se u unutrašnjem carstvu njegove psihe. Nesvesni toga, mnogi se okreću jogi i drugim istočnjačkim praksama. To ne daje istinski nova iskustva, jer čovek iz njih crpi samo senzacije koje su odavno poznate Hindusima ili Kinezima, a da pritom ne dolazi u direktan kontakt sa svojim unutrašnjim životnim centrom.
I mada je tačno da istočnjačke metode pomažu da se mišljenje koncentriše i usmeri ka unutra (što je u izvesnom smislu slično introverziji analitičkog postupka), postoji i suštinska razlika. Jung je razvio metod samostalnog prodiranja u unutrašnji centar osobe i uspostavljanja kontakta sa živom tajnom podsvesti bez spoljne pomoći.
Ovo se suštinski razlikuje od “vožnje po dobro utabanoj stazi.”
Svakodnevni pokušaj da se obrati pažnja na živu stvarnost “Ja” je kao da pokušavate da živite istovremeno na dva nivoa ili u dva različita sveta. Istovremeno, čovek, kao i ranije, priža pažnju spoljnim obavezama, ali u isto vreme ostaje osetljiv na nagoveštaje i znake koje daju snovi i spoljašnji događaji, koje Ja obično koristi da simbolizuje svoje namere tj. smer u kome život ide.
Stari kineski tekstovi koji se tiču ovakvog iskustva često koriste poređenje mačke koja gleda mišju rupu. Jedan od njih kaže da čovek ne bi trebalo da dozvoli bilo kakve strane misli, a da istovremeno njegova pažnja ne bi trebalo da bude ni previše oštra ni previše tupa. Postoji dobro definisan potreban nivo percepcije: “Ako se trenira na ovaj način… rezultat će se dobiti s vremenom.” A kada sazri neophodna spremnost, kao zrelo voće koje pada na zemlju, onda čim nešto dotakne ovu unutrašnju spremnost, to će iznenada izazvati najviše buđenje pojedinca.
U tom trenutku, praktičar kao čovek koji pije vodu i zna da li je hladna ili topla, oslobađa se svih sumnji u sebe i doživljava najveću sreću, uporedivu sa onim što doživljavate kada sretnete svog vodiča na raskršću.
Tako se, u toku svakodnevnog života usmerenog spolja, čovek iznenada nađe u uzbudljivoj unutrašnjoj avanturi, pošto je ona za svakog pojedinca jedinstvena, ne može se kopirati ili ukrasti.
Dva su razloga zašto čovek gubi kontakt sa regulatornim centrom svoje duše.
Jedan od njih je da jedan instinktivni impuls ili emocionalna slika može da debalansira i dovede do jednostrane percepcije okoline. To se dešava i životinjama. Na primer, seksualno uzbuđen mužjak može potpuno zaboraviti na glad i opasnost. Takve jednosmernosti i gubitka ravnoteže povezanog s njom primitivni ljudi su se veoma plašili, smatrajući to „gubitak duše“.
Još jedna pretnja unutrašnjoj ravnoteži proizilazi iz preteranog sanjarenja, koje se obično potajno vrti oko određenih kompleksa. U stvarnosti, snovi nastaju samo zato što povezuju osobu sa njenim kompleksima; istovremeno ugrožavaju koncentraciju i kontinuitet njegove svesti.
Druga prepreka je polarizovana suprotnost prvoj, a njen uzrok je preterana koncentracija samosvesti. Iako je disciplina uma neophodna za civilizovanu aktivnost (zna se šta se može dogoditi ako skretničar spava), ona ima ozbiljan nedostatak u tome što teži da blokira percepciju impulsa i poruka koje dolaze iz vitalnog centra. Zbog toga se toliko mnogo snova savremenih ljudi odnosi na ponovnu podložnost njima prilagođavanjem odnosa svesti prema podsvesnom centru ili Jastvu.”
👇
Marie-Louise von Franz, švajcarska jungovski psiholoanalitičarka i naučnica, poznata po svojim psihološkim interpretacijama bajki i alhemijskih rukopisa