Duboki unutrašnji svet duše

“Sve je veći broj ljudi, posebno u velikim gradovima, pate od nepodnošljive praznine i dosade, kao da bezuspešno žele nešto nemoguće.
Filmovi i televizija, sport i političke strasti mogu im nakratko odvratiti pažnju, ali iznova postaju nezadovoljni i razočarani i primorani su da se vrate u divljinu svog života.
Jedine senzacije koje vrede modernog čoveka nalaze se u unutrašnjem carstvu njegove psihe. Nesvesni toga, mnogi se okreću jogi i drugim istočnjačkim praksama. To ne daje istinski nova iskustva, jer čovek iz njih crpi samo senzacije koje su odavno poznate Hindusima ili Kinezima, a da pritom ne dolazi u direktan kontakt sa svojim unutrašnjim životnim centrom.
I mada je tačno da istočnjačke metode pomažu da se mišljenje koncentriše i usmeri ka unutra (što je u izvesnom smislu slično introverziji analitičkog postupka), postoji i suštinska razlika. Jung je razvio metod samostalnog prodiranja u unutrašnji centar osobe i uspostavljanja kontakta sa živom tajnom podsvesti bez spoljne pomoći.
Ovo se suštinski razlikuje od “vožnje po dobro utabanoj stazi.”
Svakodnevni pokušaj da se obrati pažnja na živu stvarnost “Ja” je kao da pokušavate da živite istovremeno na dva nivoa ili u dva različita sveta. Istovremeno, čovek, kao i ranije, priža pažnju spoljnim obavezama, ali u isto vreme ostaje osetljiv na nagoveštaje i znake koje daju snovi i spoljašnji događaji, koje Ja obično koristi da simbolizuje svoje namere tj. smer u kome život ide.
Stari kineski tekstovi koji se tiču ovakvog iskustva često koriste poređenje mačke koja gleda mišju rupu. Jedan od njih kaže da čovek ne bi trebalo da dozvoli bilo kakve strane misli, a da istovremeno njegova pažnja ne bi trebalo da bude ni previše oštra ni previše tupa. Postoji dobro definisan potreban nivo percepcije: “Ako se trenira na ovaj način… rezultat će se dobiti s vremenom.” A kada sazri neophodna spremnost, kao zrelo voće koje pada na zemlju, onda čim nešto dotakne ovu unutrašnju spremnost, to će iznenada izazvati najviše buđenje pojedinca.
U tom trenutku, praktičar kao čovek koji pije vodu i zna da li je hladna ili topla, oslobađa se svih sumnji u sebe i doživljava najveću sreću, uporedivu sa onim što doživljavate kada sretnete svog vodiča na raskršću.
Tako se, u toku svakodnevnog života usmerenog spolja, čovek iznenada nađe u uzbudljivoj unutrašnjoj avanturi, pošto je ona za svakog pojedinca jedinstvena, ne može se kopirati ili ukrasti.
Dva su razloga zašto čovek gubi kontakt sa regulatornim centrom svoje duše.
Jedan od njih je da jedan instinktivni impuls ili emocionalna slika može da debalansira i dovede do jednostrane percepcije okoline. To se dešava i životinjama. Na primer, seksualno uzbuđen mužjak može potpuno zaboraviti na glad i opasnost. Takve jednosmernosti i gubitka ravnoteže povezanog s njom primitivni ljudi su se veoma plašili, smatrajući to „gubitak duše“.
Još jedna pretnja unutrašnjoj ravnoteži proizilazi iz preteranog sanjarenja, koje se obično potajno vrti oko određenih kompleksa. U stvarnosti, snovi nastaju samo zato što povezuju osobu sa njenim kompleksima; istovremeno ugrožavaju koncentraciju i kontinuitet njegove svesti.
Druga prepreka je polarizovana suprotnost prvoj, a njen uzrok je preterana koncentracija samosvesti. Iako je disciplina uma neophodna za civilizovanu aktivnost (zna se šta se može dogoditi ako skretničar spava), ona ima ozbiljan nedostatak u tome što teži da blokira percepciju impulsa i poruka koje dolaze iz vitalnog centra. Zbog toga se toliko mnogo snova savremenih ljudi odnosi na ponovnu podložnost njima prilagođavanjem odnosa svesti prema podsvesnom centru ili Jastvu.”
👇
Marie-Louise von Franz, švajcarska jungovski psiholoanalitičarka i naučnica, poznata po svojim psihološkim interpretacijama bajki i alhemijskih rukopisa

“Jouissance”

“Jouissance” je francuski izraz koji znači “uživanje”, koji se u lakanovizmu podrazumeva i u smislu prava i vlasništva i seksualnog orgazma.

Poslednje ima značenje koje djelomično nedostaje u engleskoj riječi “enjoyment”

„Ono što je specifično za “jouissance” je da, kada postoje dva tela, a pogotovo kada ih ima više, ne može se reći koje od njih uživa.”

👇🏻

Žak Lakan, francuski psihijatar i psihoanalitičar

Zemlja se cepa, ali bukvalno

Naučnici su otkrili da su dva dela kopna, koji čine drugi najveći i drugi najnaseljeniji kontinent globusa, počela da se razdvajaju.

Naučnici su uspeli da pronađu tačno meste na kojem se, veoma duboko pod zemljom, prvi put otvorio kontinent čija je površina preko 30 miliona kvadratnih kilometara, piše Unilad.com.

Pukotina je smeštena na granicama tri tektonske ploče koje se postepeno udaljavaju jedna od druge već neko vreme. Geolozi su ukazali da će ovaj kompleksni tektonski proces osloboditi mesto za potpuno novo vodeno telo milionima godina od danas.

Naučnici su otkrili da je pukotina, poznata kao Istočnoafrički rov, trenutno duga oko 55 kilometara nakon što se prvi put pojavila 2005, u pustinjama Etiopije

— Read on www.b92.net/info/vesti/index.php

Ekspresivna terapija za graničnu ličnost

“Koristeći Gillove ideje, moguće je definisati tehniku psihoanalize po tri karakteristike:
–analitičar stalno održava poziciju tehničke neutralnosti;
-stalno koristi tumačenje kao tehničko sredstvo
-podržava razvoj punopravne neuroze transfera, a zatim nastoji da je razreši u psihoanalitičkom smislu reči, oslanjajući se isključivo na interpretaciju.

U stvari, čitav spektar psihoanalitičke psihoterapije, od psihoanalize do terapije podrške, može se klasifikovati na osnovu ove tri glavne karakteristike.

Ekspresivna psihoterapija za granična stanja može se razmatrati u smislu gore navedene tri glavne tehničke karakteristike koje je predložio Gill. Pošto nam je u ophođenju sa ovakvim pacijentima od prvog trenutka terapije dostupan primitivni transfer, koji deluje uglavnom u vidu otpora, i pošto on zapravo određuje težinu intrapsihičkih i interpersonalnih poremećaja, terapeut može i treba odmah da se fokusira na njima i početi da ih tumači tu i tamo.
Genetska rekonstrukcija se može baviti samo u kasnijim fazama terapije, kada se primitivni transfer zasnovan na delimičnim objektnim odnosima zamenjuje transferom višeg nivoa koji odgovara celim objektnim odnosima. U ovom trenutku, transfer odražava realnija iskustva iz detinjstva koja služe kao osnova za rekonstrukciju. Transferna interpretacija zahteva stav tehničke neutralnosti, pošto terapeut ne može da tumači primitivni transfer, ako se ne uspostave jasne, dosledne i stabilne granice stvarnosti u terapijskoj situaciji. Terapeut takođe mora da pazi da ne postane rob pacijentovim patološkim primitivnim objektnim odnosima koji su oživeli. Pošto i tumačenje transfera i pozicija tehničke neutralnosti zahtevaju pojašnjenje i tumačenje, a sugestivne i manipulativne tehnike su u ovom slučaju kontraindikovane, pojašnjenje i interpretacija zauzimaju glavno mesto među svim tehnikama.

Transferna analiza u ekspresivnoj psihoterapiji, za razliku od situacije čiste psihoanalize, nije sistematična. Transferna analiza se fokusira na ozbiljne manifestacije ponašanja i poremećaje u spoljašnjoj stvarnosti pacijenta koji prete da prekinu terapiju ili prete psihosocijalnom opstanku pacijenta. Iz tog razloga, a takođe i zato što terapija kao deo izvođenja primitivnog transfera lako postaje zamena za život, tri grupe faktora određuju tumačenje transfera:
(1) veliki sukobi u pacijentovoj neposrednoj realnosti;
(2) glavni specifični ciljevi terapije, s obzirom da stalno odvajamo životne ciljeve od terapijskih;
(3) teme koje su trenutno na prvom mestu.

Pored toga, tehnička neutralnost je ograničena, jer se moraju podesiti parametri tehnike. Ovi parametri u nekim slučajevima uključuju strukturiranje spoljašnjeg života pacijenata koji ne mogu da funkcionišu autonomno tokom većeg dela psihoterapije. Dakle, tehnička neutralnost je teorijska referentna tačka od koje iznova i iznova odstupamo, a zatim „ispravljamo“ ta odstupanja kroz tumačenje. Tumačenja o pacijentovom razumevanju (ili nerazumevanju) komentara terapeuta su važan aspekt ovog nastojanja da se smanje odstupanja od tehničke neutralnosti.

Sada, sa ovim razmatranjima, detaljnije ćemo pogledati tri glavne tehničke karakteristike i njihov uticaj na graničnu organizaciju ličnosti.

Interpretacija

Tumačenje je osnovno tehničko sredstvo u psihoanalitičkoj psihoterapiji graničnih pacijenata. Kao što je rečeno, da bi se što više zadržala pozicija neutralnosti, u radu ne treba koristiti sugestivne tehnike i manipulaciju. Izuzeci su mogući u slučajevima kada se suočavamo sa ozbiljnim rizikom od glume. U takvoj situaciji potrebno je strukturirati spoljašnji život pacijenta i raditi u timu, postavljajući granice pacijentu i mešajući se u njegovu društvenu sferu. Stvaranje društvene strukture i organizaciju društvene intervencije treba posmatrati kao tehničke parametre, treba ih tumačiti što pre i što jasnije kako bi se postepeno udaljavali od njih.

Neki sumnjaju da su pacijenti sa teškim psihičkim smetnjama i slabim egom sposobni da dobiju tumačenje. Da li se slažu sa tumačenjima zato što su shvatili njegovo pravo značenje, ili zbog njegovog magijskog značenja naglašenog transferom? Empirijska istraživanja su pokazala da su, u stvari, pacijenti sa teškim psihološkim poremećajima u stanju da razumeju i integrišu terapeutove interpretacije, posebno kada terapeut istražuje perceptualne distorzije tih interpretacija, a zatim, zauzvrat, tumači i ove distorzije.

Pošto je neophodno duboko istražiti kako pacijent tumači interpretacije terapeuta, pojašnjenje se koristi češće nego tumačenje. Ovaj tehnički zahtev stvara kvantitativnu razliku između ekspresivne psihoterapije i psihoanalize.

Održavanje tehničke neutralnosti

Ovo je glavni tehnički alat, neophodan preduslov za tumačenje. Tehnička neutralnost ni najmanje ne isključuje empatiju. Ponekad pacijentov regresivni bes u transferu izaziva kontraagresiju kod terapeuta. U takvim okolnostima, održavanje neutralnosti zahteva od terapeuta: na emocionalnom nivou, da saoseća sa pacijentom ili ga drži, a na kognitivnom nivou, da se integriše ili „bude kontejner“ za fragmentirani transfer.

Tehnička neutralnost je održavanje neophodne distance od onih sila koje izazivaju unutrašnje sukobe pacijenta, to nije odsustvo topline ili empatije. Može se čuti razgovor o tome šta je graničnom pre svega potrebno empatičko razumevanje, a ne kruta teorija i intelektualna tumačenja zasnovana na toj teoriji. Svaka psihoterapija zahteva od terapeuta bar kapacitet za iskrenu toplinu i empatiju. Ali empatija nije ograničena na činjenicu da terapeut intuitivno oseća glavno emocionalno iskustvo pacijenta u ovom trenutku; mora uključiti i sposobnost da oseti ono što pacijent ne može da podnese u sebi. Terapeutska empatija stoga prevazilazi obične ljudske interakcije. Takođe leži u sposobnosti terapeuta da integriše – na kognitivnom i emocionalnom nivou – ono što je trenutno disocirano i podeljeno kod graničnog pacijenta.

Međutim, kada smo suočeni sa ozbiljnim rizikom od glume ili ponašanja koje je opasno po život ili nastavka terapije, možda će biti potrebno strukturirati – ne samo spoljašnji život pacijenta, već i samu situaciju psihoterapije. Dakle, tehnička neutralnost je stalno narušena, stalno ugrožena, ograničena je, a terapeut troši mnogo energije pokušavajući da je ponovo i iznova obnovi. Opet, ovo ograničenje pozicije neutralnosti kvantitativno razlikuje ekspresivnu psihoterapiju od čiste psihoanalize.

Odlazak terapeuta sa pozicije tehničke neutralnosti u vidu direktivnog ponašanja može biti toliko intenzivan i produžen da je neutralnost nemoguće vratiti. Umesto parametara su instalirane modifikacije. Pod optimalnim okolnostima, postepena tumačenja ovih privremenih odstupanja od pozicije neutralnosti omogućavaju povratak u neutralnu poziciju, u kojoj je moguće tumačenje i razrešenje primitivnog transfera.

Analiza transfera

Kao što je već pomenuto, interpretacija transfera u ekspresivnoj terapiji je ograničena, određena je pažnjom na neposrednu stvarnost pacijenta i na krajnje ciljeve terapije. Interpretacija primitivnog transfera postepeno vodi ka integraciji delimičnih objektnih odnosa u celine objektnih odnosa i transformaciji primitivnog transfera u zreliji ili neurotičniji transfer – zato se susrećemo sa manje ili više naglim transfernim promenama u tretmanu graničnog pacijenata. Zreliji neurotični tipovi transfera, koji odražavaju realističniji razvoj u detinjstvu, najpre se javljaju povremeno u terapiji, a potom sve češće. Prelazak na različite faze transfera daje genetskim rekonstrukcijama bezvremenski karakter i otežava stavljanje transfera u okvir istorije pacijenta. Dakle, prenos se mora tumačiti van vremena, uslovno ga upućujući na neke periode života. Ovo je još jedan razlog zašto je tumačenje transfera kod ovakvih pacijenata potpuno nesistematično, po čemu se razlikuje od tumačenja transfera u standardnoj psihoanalitičkoj situaciji.

Međutim, tumačenje odbrambenih mehanizama je u ovom slučaju sistematično. Za razliku od psihoterapeutske studije pacijenata koji bolje funkcionišu kada neko može selektivno tumačiti neke odbrane, a druge ostaviti na miru, u teškoj psihopatologiji sistematsko tumačenje odbrambenih mehanizama je ključno za poboljšanje funkcionisanja ega i za transformaciju i rešavanje primitivnih oblika transfera. Dakle, tumačenje prirode primitivnih odbrambenih radnji zasnovanih na cepanju treba da bude što doslednije, jer upravo one igraju vodeću ulogu u transferu i vanterapeutskim odnosima ovih pacijenata.”
👇
Otto Friedmann Kernberg, američki psihoanalitičar i profesor psihijatrije na Weill Cornell Medicine koji je rođen u Austriji. Najpoznatiji je po svojim psihoanalitičkim teorijama o graničnoj organizaciji ličnosti i narcističkoj patologiji

Psihološkinja istražuje najčešće zablude o ljubavi: šta su činjenice a šta fikcija?

Psihološkinja Ilijana Samara proučavala je dinamiku ljubavnih odnosa i otkrila kojih mitova treba da se držimo, a koje da odbacimo.

1. Suprotnosti se privlače

Uprkos popularnom uverenju, ljudi imaju tendenciju da ih više privlače oni slični njima, što je u psihologiji poznato kao “Bernov zakon privlačnosti”.

Studije pokazuju da nisu sličnosti ono što je važno, već zajedničko percepciranje sličnosti.

Zato često, iako nam neko nije sličan, gledajući ga kroz “roze naočare” pomislimo: “Bože, pa mi smo isti”.

– Na slepim dejtovima koje smo organizovali kroz istraživanje najčešće naveden razlog želje za drugim dejtom bila su upravo zajednička interesovanja i osobine, navodi psihološkinja Ilijana.

Za funkcionalnu, kompatibilnu zajednicu neophodni su slični pogledi na život; pa, iako ljubav može da se desi između potpuno različitih karaktera, takav odnos je teži za održavanje.

2. Žene su izbirljivije po pitanju partnera

Da su žene kritičnije i zahtevnije pri odabiru partnera, potvrdilo je više studija, čak 44 odsto muškaraca je bilo voljno da ponovi dejt u odnosu na upola manje žena – 22 odsto.

Kao psihološki razlog navodi se “teret” koji dolazi sa trudnoćom i pravljenjem porodice.

Naime, jako je važno sa kim ćemo stvoriti novi život, kao i koliko će nam dotična osoba pomagati u odgoju i svemu što to nameće.

Žene češće idu na dejtove kako bi našle životnog partnera, te je više faktora odlučujuće za ostvarivanje odnosa.

3. Ako je on onaj pravi – znaćeš odmah

Priču o ljubavi na prvi pogled, svi smo čuli više puta, ali, koliko god romantično i primamljivo zvučala, ona nije realna.

Jedino što možemo da utvrdimo na prvom dejtu jeste da li nas osoba privlači ili ne.

U istraživanju, putem “dejtova na slepo”, ispitanici su znali u roku od tri sekunde da li im se osoba dopada ili ne i tako je ostalo do kraja dejta.

“Instant privlačnost” je i te kako moguća, čak samo i na osnovu glasa, ali reč “ljubav” i planiranje veze, nije realno.

4. Žene privlače imućni muškarci, a muškarce lepe, mlade devojke

Faktori poput godina, ekonomskog, obrazovnog i socijalnog statusa su od velike važnosti, ali ne kada pričamo o privlačnosti, već o želji da ostvarimo dublji odnos sa nekim.

A ovaj mit je genetski potkovan.

Naime, muškarci na podsvesnom nivou uvek traže ženu koja bi mogla da im podari potomstvo, te se zato opredeljuju za mlađe jer su godine simbol plodnosti, dok žene traže muškarca koji će moći da izdržava to potomstvo, kako je bilo hiljadama godina unazad.

Tako da, uprkos predrasudama, jedan deo nas je genetski programiran.

5. U dugoj vezi, kraj je kada strast izbledi

Potpuno je prirodno i normalno da hemija koju osetimo na početku veze, vremenom bledi, kada se naviknemo na našeg partnera.  No, to nije nužno loša stvar jer je zamenjuje ljubav.

Ono što je ključno za održavanje vitalnog odnosa jeste neprekidan, obostrani trud.

Zajedničke aktivnosti, promena rutine u spavaćoj sobi i aktivan društveni život su ključ “održavanja varnica”.

 

Извор: Fact or fiction? Debunking 5 common love myths with researcher Iliana Samara – Leiden University