„Motiv hijerogamije, kako je Jung rekao, je tajna međusobne individuacije, „jer ništa se ne može završiti bez ljubavi, jer ljubav nas dovodi u stanje uma u kojem smo spremni da rizikujemo sve bez osvrtanja. “ Samo na taj način je moguć susret sa “Ja”. Stoga je Jung figuru “Ja” koju je naslikao u Bolingenu Filemonu nazvao „ljubećom“. Želja da se postane celina je najmoćniji impuls u čoveku, a to je ono što zapravo leži iza dubine strasti u prenesenom značenju. Pri kraju svog života, Jung je priznao:”Uzalud bih pokušavao da nađem jezik koji bi bio u stanju da na adekvatan način izrazi nebrojene neobičnosti ljubavi. Eros je kosmogonija, on je tvorac svesti…Ovde se kriju najveće i najmanje, najdalji i najbliži, najviši i najniži. Jedno bez drugog ne živi. I ako čovek ima makar i kap mudrosti, moraće da trpi ignotum per ignotus , a to je nazivanje ljubavi svetim imenom…” 👇 Marie-Louise von Franz, švajcarska jungovska psihoanalitičarka i naučnica, poznata po svojim psihološkim interpretacijama bajki i alhemijskih rukopisa
“Postoje ljudi čija je veza sa svetom, drugim ljudima i samim sobom poput tanke niti koja može da pukne i pri najmanjoj napetosti. Osećaju da nisu u potpunosti živi i/ili da nisu u potpunosti otelotvoreni u sopstvenoj telesnosti. Na mestu njihove prošlosti, uz očuvanje sećanja na ono što se dogodilo, je emocionalna praznina. Lična istorija kao da prolazi kroz prste, doživljavana kao nešto naučeno spolja, a ne proživljeno kroz sopstveno iskustvo. Nedavni događaji naglo blede, gube boje, iskustva povezana sa njima blede, ostavljajući za sobom samo duh, u odnosu na koji je sve teže razumeti da li je to prošlost, da li se uopšte desila, ili se možda samo sanjala. Takvi ljudi kao da ne mogu da shvate ono što se juče dogodilo i ne mogu se osloniti na sopstveno iskustvo. Psiha ne zadržava iskustvo života u jednom i koherentnom narativu.
Sa kliničke tačke gledišta, takva iskustva se manifestuju kao hronična depresivna stanja sa izraženim tegobama derealizacije i depersonalizacije.
To znači da se i sopstveno „ja“ i svet oko sebe oseća kao kroz blatnjavi film, nedostižan i nestvaran. Čini se da je sve malo veštačko, lažno. Čini se da su njihova sopstvena osećanja zamrznuta, anestezirana. Opisano stanje se doživljava kao bolno strano, bolno. U najtežim slučajevima javlja se takozvana „morbidna mentalna neosetljivost”: bolan subjektivni osećaj ravnodušnosti. U takvim stanjima ljudi su čak skloni da doživljavaju bol, jer je subjektivno to podnošljivije nego osećati sebe kao neživu konstrukciju.
Međutim, takva akutna mentalna anestezija je prilično retka. Obično su to izbrisana, zamazana stanja koja se ublažavaju lečenjem lekovima, ali ne nestaju potpuno. Daju utisak da osobi da živi, ali ne dozvoljavaju da dođe u kontakt ni sa bolom ni sa radošću. Sopstvena afektivnost je izolovana iz sfere svesnog iskustva.
Sa takvim izbrisanim manifestacijama derealizacije i depersonalizacije, odnosi se vremenom razvijaju na sasvim poseban način. U subjektivnoj percepciji vreme prestaje da bude neprekidan tok, kao da je stvoreno ne neprekidnim kretanjem kazaljke sata, već na određenim brojevima na satu.
Na osnovu ove metafore, Šeldon Bah označava stanja neprekidnog vremena analognim, a diskretno, raspadajuće osećanje vremena digitalnim. Ljudi, u normalnom analognom stanju, po njegovim rečima, doživljavaju kontinuitet svog života, jer u svakom trenutku imaju implicitno čulno znanje o tome odakle su došli i kuda će ići (baš kao na analognom satu može se videti sat, kazaljka sata, kuda ide i broj ka kome se kreće, kao trenutna lokacija). Sadašnjost kao da je prožeta prošlošću i budućnošću, povezana sa njima poput pupčane vrpce – osećaj kontinuiteta sopstvenog iskustva.
Sa diskretnim, digitalnim doživljajem vremena, ono se pojavljuje kao niz nepovezanih trenutaka, od kojih je svaki, kao da nije u stanju da se poveže sa sledećim i prethodnim, odvojen od njih. Praznine između ovih trenutaka mogu se doživeti kao jaz, vakuum, neka vrsta smrzavanja-zamrzavanja i to je na neki način mentalna smrt Sopstva. Spolja, to se može manifestovati u naizgled iznenadnoj i nerazumnoj pirsing konfuziji, zaboravu itd. kada se čini da je redosled čak i najjednostavnijih radnji izgubljen.
Ako postoje velike praznine u subjektivnom iskustvu, Sopstvo je prožeto pretnjom dezintegracije i mentalne smrti. Što su ove praznine veće, to će osoba biti ranjivija na iznenadnu aktuelizaciju fragmenata disociranog afektivnog iskustva. Odbrana depersonalizacije i derealizacije u cilju smanjenja opšte osetljivosti biće neophodna da bi se obezbedilo normalno funkcionisanje. U najtežim slučajevima to dovodi do potpunog izbegavanja inicijative, promene i uništavanja sopstvene budućnosti. Čovek je inkapsuliran u unutrašnju tvrđavu koja ga štiti od ponovnog doživljavanja nepodnošljivih stanja, ali se u isto vreme pretvara u zatvorsku ćeliju, izolujući ga od života. Paradoksalno, rad ovih odbrana dovodi do samog iskustva psihičke smrti od koje su osmišljene da zaštite.
Čovek je prinuđen da se krije od sebe. Da čini delove sebe “ne-Ja”, lišava ih postojanja, anestezira slojeve svog “ja”. Tako se unutra odvija isti proces koji se nekada odvijao u ranim odnosu “dete – roditelj”, kada nešto što nisu prepoznali značajno, niko drugi ne može da probije u postojanje u intrapsihičkom prostoru. „Spoljni“ opstanak u nepodnošljivim uslovima se transformiše u „unutrašnju“ okupaciju psihe od strane nevidljivih neprijatelja. Trauma čini opasan krug u kome se deperonalizacija i derealizacija ponavlja.
Za rad sa ovim stanjima neophodno je da terapeut može da vidi nešto što se nikada nije videlo, što postoji u zatvorenom i zakopanom obliku, u vidu simptoma odsečenog od ličnosti, lišenog veze sa “Ja”, a onda pružiti klijentu priliku. Ovo postaje moguće kada terapeut, zajedno sa klijentom, uspe da stvori prostor koji će za razdvojene aspekte Sopstva pretvoriti u “tranzitni dom” koji nikada nisu imali, a klijent , oslanjajući se na ovo, dopušta nepodnošljivim iskustvima da isplivaju na površinu psihe, oslobode ih tamnovanja. Ovaj put može trajati mnogo godina. Potrebno je vreme za postepeno podizanje intrapsihičkog resursa i obuzdavanje kapaciteta terapijskog odnosa, tako da da klijent može dozvoliti da se ovo otvaranje desi i da može da izdrži“. 👇 Ethel Holland, američka psihoterapeutkinja i psihijatar
Novac stvarno kupuje sreću, a korelacija se proteže i preko godišnje zarade od 75.000 dolara koja se do sad smatrala tačkom gde povezanost ta dva faktora prestaje. To je zaključio tim naučnika u kome je i psiholog koji je osvojio Nobelovu nagradu nakon što je pre više od decenije uveo ideju o granici gde korelacija novca i sreće prestaje.
Nenad Kuzmić, koji je remasterizovao ,,Ljubav“ i ,,Samo par godina za nas“ istakao je da je najbolji kompliment koji je dobio bio iz redova Zadužbine Milana Mladenovića. ,,Kao da je neko skinuo ćebe sa zvučnika“ kazala mu je Maja Maričić, predsednica Upravnog odbora Zadužbine. ,,Ponosan sam ona postignut rezultat, budući da sam veliki poštovalac EKVa i da je to bend uz koji sam sazrevao“, dodao je Kuzmić.
,,Ovo što od danas možete da čujete na digitalnim muzičkim servisima donosi bolji kvalitet zvuka i EKV će biti dostupan i nekim novim generacijama, što je, između ostalog, cilj našeg rada. Od danas možete da uživate i u zvaničnom youtube kanalu Ekatarina Velika Official koji smo pokrenuli kako bismo sve materijale koji se tiču EKVa objedinili na jednom mestu. Za početak tu je restauriran spot za pesmu Dum Dum“, još jednu novost je na promociji ova četiri digitalna izdanja doneo Nikola Jovanović, upravitelj Zadužbine Milana Mladenovića.
Grupa biologa sa Kalifornijskog univerziteta u San Dijegu je zajedno sa kolegama iz Kineske akademije nauka proučavala koloniju pčela sa oko 2.800 jedinki, koje su bile sakupljene dok su još bile u fazi lutke i presađene u druge košnice, svaka sa svojom maticom, ali bez starijih jedinki.
Druga kolonija pčela koju su posmatrali imala je isti broj jedinki, ali su među njima bile i starije jedinke.
Na nešto više od 150 metara postavili su niz kontejnera sa saharozom rastvorenom u vodi.
Kako je objavljeno u časopisu Science, pčele iz obe kolonije su plesale nakon pronalaska saharoze, što potvrđuje da pčele u genima imaju upisan ples.
Međutim, pčele iz kolonije u kojoj nije bilo starijih pčela plesale su tako da su loše prenosile udaljenost i lokaciju hrane, dok su pčele iz kolonije sa starijim jedinkama prenosile su informacije sa velikom preciznošću.
Fadil Jonuz / blog "slobodna zona" 