Libido

“Dve osnovne strukture psihe su “ego svest” i “kompleksi”, kako ih je Jung video i opisao. Sada bih želeo da razmotrim silu koja pokreće ove strukture i udahnjuje im život, naime libido.
To su želje i emocije, živa krv.
Jung je libido nazvao psihičkom energijom. Često sam koristio termin „energija“, jer sadrži dinamičku stranu psihe. Jungova teorija libida na apstraktnom nivou opisuje odnos između različitih delova psihe. Koristeći metaforu psihičkog kao solarnog sistema, govorim o fizici sila koje utiču na različite objekte u psihičkom univerzumu.

Iako je pojam „libido“ uveo Frojd, i sa njim Jung najviše polemiše o psihoanalitičkoj teoriji libida, on nije jedini koji je uticao na Junga, ne samo Jung se na njega poziva na stranicama posvećenim libido i psihička energija.

Odnos prema prirodi psihičke energije i njenom toku je zapravo fundamentalno pitanje u svakoj teoriji čoveka i duše, jer iza toga stoji shvatanje motivacije i pokretačkih sila života, ono što razlikuje živa bića od neživih. Razlika između kretanja i mirovanja čini osnovnu kategoriju ljudske misli i iz toga se prirodno nameće pitanje šta određuje razliku između ova dva stanja bića.
Zašto se fizička tela kreću u prostoru i šta ih tera da se kreću u određenom pravcu?
U fizici ova pitanja rešava teorija kauzalnosti, koja formuliše zakone kretanja, kao što je zakon univerzalne gravitacije. Isto važi i za filozofiju i psihologiju, gde su pitanja uzročnosti, motivacije i zakona koji upravljaju kretanjem “mentalnih” tela jednako važna.

U psihologiji, ovo je pitanje o duši i njenim pokretima, o njenoj moći koja je u stanju da promeni okolne stvari. Aristotel je razmišljao o ovome. Psihička energija je prisutna u živom telu, a ne u mrtvom; prisutna je tokom budnosti i tokom sna; stvara razliku između „uključivanja“ i „isključivanja“, da upotrebimo metaforu električne energije.
Ali šta je ona?

Seksualnost i libido

Ono što je Šopenhauer nazvao Voljom, osnovnim uzrokom ljudske aktivnosti i mišljenja, Frojd je označio terminom „libido“. Time je želeo da istakne senzualni element u ljudskoj prirodi, želju za zadovoljstvom. Za Frojda, duša je u velikoj meri uslovljena seksualnom energijom. Latinska reč “libido” bila je veoma pogodna za njeno označavanje, pošto je Frojd bio uveren da seksualna želja leži u osnovi mentalnog života i da je izvor mentalnog kretanja. Frojdova teorija libida postala je, s jedne strane, dozvoljen način da se govori o seksualnosti, dajući joj latinski naziv i time prebacujući razgovor na ravan medicine. Sa druge strane, vodila je pseudonaučnu apstraktnu diskusiju o tome kako seksualnost utiče na motivaciju osobe u različitim aktivnostima, ponekad dovodeći do neurotičnih obrazaca u ponašanju.

Frojd je pretpostavio da je seksualna želja glavna pokretačka snaga većine, ako ne i svih, mentalnih procesa i ponašanja. Libido je zapaljiva mešavina koja pokreće ljudsku mašinu i čini je da radi, čak i ako se čini da njeno zanimanje nije u potpunosti povezano sa seksualnom sferom, kao što je sviranje violine ili računovodstvo. Seksualna želja je dominantna motivacija čak i za ove ljudske aktivnosti, kao što je i osnovni uzrok psiholoških sukoba koji dovode do neuroza i još ozbiljnijih mentalnih poremećaja kao što su paranoja i šizofrenija. Frojd je želeo da pokaže da se sve manifestacije psihičke energije u velikoj meri mogu svesti na seksualnu želju i njenu sublimaciju ili potiskivanje. Frojd je uporno nastojao da dokaže da seksualni sukob leži u osnovi svih neurotičnih i psihotičnih bolesti. Od samog početka, u svojim raspravama sa Frojdom o psihološkoj teoriji i kliničkoj praksi, Jung je napravio ozbiljne rezerve o primatu seksualnosti i njenoj ulozi, verujući da postoje i drugi nagoni koji utiču na ljudski život. Na primer, možemo govoriti o takvom osnovnom nagonu kao što je glad.

Jung polazi od onoga što on naziva genetskom pozicijom za razliku od deskriptivne. On uvodi šire shvatanje libida kao psihičke energije, po uzoru na Šopenhauera sa njegovim konceptom volje. „Kao što znate“, piše on, kao da se slaže sa Frojdom, „uvek sam više voleo da idem od spoljašnjeg ka unutrašnjem i od celine ka pojedinostima“.

Sa ove šire tačke gledišta, seksualna energija je samo jedan od posebnih slučajeva opštijeg koncepta volje ili životne sile. Ovaj glavni tok psihičke energije podeljen je na nekoliko tipova, od kojih su neki igrali važniju ulogu u istoriji čovečanstva od drugih. U određenim fazama ljudskog razvoja, i kolektivnog i individualnog, seksualna energija je bila važnija i fundamentalnija. To nije slučaj u drugim fazama.

Štaviše, kako piše Jung, može se pokazati da se one aktivnosti koje su nekada bile usko povezane sa seksualnošću i koje se nesumnjivo mogu posmatrati kao derivati seksualnog instinkta, u toku evolucije ljudske svesti i kulture odvajaju od prvobitnog izvora do u tolikoj meri da već nije direktno povezana sa seksualnošću.

Jungu je bilo jasno da sve manifestacije mentalne aktivnosti ne potiču ili su usmerene na seksualnost, čak i ako su u početku u ljudskoj istoriji bile povezane sa njom. Uzimajući evolucionu perspektivu, Jung dalje razmišlja o tome kako su aktivnosti koje su nekada bile seksualne po značenju i nameri, kao što su muzika i umetnost, kasnije transformisane u neseksualne aktivnosti.

Psihička transformacija energije

Kako je došlo do mentalne transformacije?
energije od jednostavnog izražavanja instinkta, od pražnjenja snažnog impulsa (npr. jelo je rezultat gladi, a snošaj rezultat seksualne želje) do kulturnih oblika i težnji (kulinarske umetnosti ili muzičke kompozicije)? Kada ove manifestacije prestaju da budu „instinktivne” u bilo kom smislu te reči i postaju nešto drugo, imajući poseban smisao i pravac?

Jung pokazuje u Psihologiji nesvesnog da se takva transformacija energije može desiti zbog inherentne sposobnosti ljudskog uma da stvara analogije. Ljudi imaju sposobnost, pa čak i potrebu da razmišljaju metaforički, i to je možda ono što leži u osnovi procesa transformacije. Dakle, lov (jurnjava), na primer, sličan je traženju seksualnog partnera, a ova analogija daje inspiraciju i oduševljenje odnosu prema lovu. Vremenom, ova aktivnost razvija sopstvena kulturna značenja i motive i zaživljava sopstvenim životom. Više mu nisu potrebne seksualne metafore i seksualnost nije direktno primenljiva na njega. Pa ipak, uvek ostaje neki ostatak stare analogije, a taj ostatak omogućava reduktivno tumačenje savremenih kulturnih fenomena u duhu seksualnosti.

Zbog težnje ka stvaranju analogija, svet ljudske svesti i kulture vremenom se značajno širi. Tako je tokom milenijuma arhaični svet ljudske aktivnosti i svesti postao seksualizovaniji, ali istovremeno i deseksualizovan: seksualizovan zbog činjenice da se stvaralo sve više analogija sa seksualnošću, i deseksualizovan jer su se te analogije sve više udaljavale iz njihovog originalnog izvora..

Jungovo otkriće je da se seksualni motivi i misli u svesnom i nesvesnom životu ljudskih bića postepeno zamenjuju metaforama, analogijama i simbolima. Međutim, seksualni motivi se ponovo javljaju svom svojom živošću u slučaju regresije kod psihoanalitičkih pacijenata i na tome se zasniva Frojdova koncepcija.

Zašto je koncept incesta od strane Junga “radikalna transformacija koncepta libida”?
Zato što je napustio doslovno razumevanje incestuozne želje.
Frojd je u želji za incestom video nesvesnu čežnju za seksualnim posedovanjem svoje majke u bukvalnom smislu. Jung je, pak, želju za incestom tumačio simbolično, kao univerzalnu čežnju za povratkom u rajsko stanje detinjstva. Ova žudnja postaje očiglednija kada se osoba suoči sa zastrašujućim životnim problemima, sa situacijom odrastanja, prilagođavanja realnosti koja vrvi od stresa. Želi da se uvuče u krevet i navuče pokrivače preko glave. Potraga za „majkom” povezana je, prema Jungovom simboličkom tumačenju, sa željom da se regresira u infantilnu zavisnost, u detinjstvo, u nesvesno i neodgovorno stanje. Ova motivacija stoji iza većine slučajeva zavisnosti od droge i alkohola. Jung bi pojavu incestnih fantazija u lečenju neuroze tumačio kao otpor prilagođavanju pre nego kao manifestaciju stvarnih nesvesnih želja ili kao sećanja na fantazije o incestu iz detinjstva.

Praksu incesta kod nekih drevnih naroda, poput egipatskih faraona, Jung je povezivao sa religioznom simbolikom, što potvrđuje privilegovani status i znači jedinstvo sa božanskim izvorom energije. Bio je to brak sa Majkom-Izvorom-Života, a ne bukvalno zadovoljenje seksualne želje. U stvari, kako je Jung tvrdio, incest retko ima veze sa seksualnošću. Incest je simbolički značajan, a ne biološki određen.

Tema žrtvovanja, na kojoj se Jung detaljno zadržava u Psihologiji nesvesnog, ključna je tačka u njegovim razmišljanjima o rastu svesti i potrebi pojedinca da se kreće ka psihološkoj zrelosti. Tamo gde ostaje zavisnost od incestuoznih želja i odnosa, nemoguće je govoriti, simbolički, o psihičkom izrastanju detinjstva. Rajsko blaženstvo postaje dom. U isto vreme, ljudska bića ne napreduju u razvoju, jer se ne prilagođavaju oštrim zahtevima okoline.
Incestuoznu čežnju za večnim detinjstvom nekada je žrtvovalo čitavo čovečanstvo u prastarim vremenima, a sada je svaki savremeni čovek mora pojedinačno žrtvovati da bi nastavio da se kreće ka sve višim nivoom svesti.
A za Junga, ovo kretanje ka psihološkoj zrelosti dešava se prirodno u skladu sa unutrašnjim mehanizmima i dinamikom. Ovaj razvoj ne bi trebalo da se odvija pod pritiskom spoljnih okolnosti. Veliko žrtvovanje incesta odvija se dobrovoljno, a ne (kako to Frojdova teorija implicira) pod uticajem straha od kastracije. Frojdova teorija o ubistvu ili pomirenju, kao osnovi svesti, bila je strana Jungovim stavovima. Ljudi razvijaju svest, moral i kulturu prirodno, kao deo svoje prirode. Dakle, kultura je svojstvena ljudskom rodu.

U Psihologiji nesvesnog, Jung ističe da se transformacija libida ne dešava kroz sukob između seksualnog nagona i spoljašnje stvarnosti, već kroz intervenciju mehanizma koji je svojstven samoj ljudskoj prirodi. Ovaj mehanizam dovodi do žrtvovanja incesta za lični razvoj.”
👇
Murray Stein, psihoanalitičar C.G. Jung institut/Cirih i analitičar obuke na Međunarodnoj školi za analitičku psihologiju u Cirihu (ISAPZ).
Jedan je od osnivača Međuregionalnog društva za jungovske analitičare u SAD i Čikaškog društva jungovskih analitičara i bio je predsednik Međunarodnog udruženja za analitičku psihologiju od 2001. do 2004. godine

Duboki aspekti muške psihologije

“Gete je na kraju svog života napravio neverovatno zapažanje: sudbina muškarca je da služi ženi, a onda će ona služiti njemu. Naravno, mislio je na unutrašnju ženu, na muzu.
Muza je oličenje lepote, duhovnosti i nežnosti ženstvenosti celog našeg života. Divno je što jedan deo naše suštine služi drugom.

Nedavno sam pročitao gomilu članaka koje su napisale nove feministkinje. Bio sam veoma uvređen što je glavna opšta ideja bila zahtevati od žena da napuste svoju tradicionalnu žensku ulogu služenja muškarcima. Prema autorima tih članaka, žena treba da odbaci okove ropstva.
Donekle je to možda neophodno, ali, s druge strane, može dovesti do fatalnih posledica. Svi moramo služiti jedni drugima. Služenje je ideal. U suprotnom, nećemo postići ništa.
Niko ne može da živi bez druge bliske osobe, njegove ljubavi, brige i snage.”
👇
Robert A. Johnson, američki jungovski psihoanalitičar i pisac.
Njegove knjige prodate su u više od 2,5 miliona primeraka.

Kognitivna psihoterapija i poremećaji ličnosti

U Bekovoj teoriji, osnovne pretpostavke osobe igraju centralnu ulogu u uticaju na percepciju i interpretaciju događaja, kao i u oblikovanju bihejvioralnih i emocionalnih odgovora. U kognitivnoj psihoterapiji sa graničnim osobama, često se nalaze tri glavne pretpostavke u osnovi i čini se da one igraju centralnu ulogu u nastanku ovog poremećaja. Ove pretpostavke su: „Svet je opasan i neprijateljski“, „Ja sam nemoćan i ranjiv“ i „Ja sam suštinski neprihvatljiv“. U Džoaninom slučaju, pacijentkinja je čvrsto verovala da su svi poslodavci, psihoterapeuti i automehaničari autoritarni, manipulativni, kontrolišući, nepravedni, lažljivi i neprijateljski raspoloženi. Stalno se osećala bespomoćno u situacijama u kojima je maltretirana i verovala je da nije u stanju da se nosi sa poslom i rešava lične probleme. Džoan je takođe bila iskreno uverena da mora da se istakne u svom profesionalnom životu da bi bila prihvaćena, ali je istovremeno verovala da nije sposobna za to.

Očigledno, uverenje čoveka da je svet opasan, a on sam nemoćan, ima važne posledice koje su ozbiljnije od ličnih strahova. To navodi na zaključak da je uvek opasno pustiti budnost, rizikovati, pokazati slabost, oslabiti kontrolu nad sobom, doći u situaciju iz koje je teško izaći itd. To vodi, između ostalog, u hroničnu napetost i anksioznost, budnost na opasnosti, opreznost u međuljudskim odnosima i nelagodnost usled nekontrolisanih emocija. Ljudska budnost prema opasnosti dovodi do toga da osoba primećuje mnoge očigledne znake opasnosti i na taj način teži da učvrsti ideju ​​sveta kao opasnog mesta, a takođe stvara teren za dodatne strahove. Tendencija da se bude oprezan, da se izbegne rizik i da bude razborit i oprezan, umesto da se jednostavno bavi problemima kada se pojave, podržava verovanje osobe da su ova ponašanja neophodna i sprečava ih da otkriju da direktniji, asertivniji pristup takođe može biti efikasan. Kao rezultat toga, iskustva takve osobe imaju tendenciju da ojačaju ideju da je ona relativno nemoćna i ranjiva i da mora ostati budna i odbrambena.

Neki gledaju na svet kao na opasno i neprijateljsko mesto, dok veruju da se mogu osloniti na sopstvenu snagu i sposobnost da se izbore sa raznim pretnjama (pogledajte raspravu o paranoidnom poremećaju ličnosti u 6. poglavlju ove knjige). Ali granični ljudi sebe smatraju slabim i nemoćnim. Drugi ljudi koji veruju da nisu u stanju da efikasno odgovore na zahteve svakodnevnog života rešavaju svoju dilemu tako što postaju zavisni od nekoga za koga vide da može da brine o njima (i razvijaju obrazac zavisnosti). Ali verovanje ljudi sa graničnim poremećajem ličnosti da su oni sami po sebi neprihvatljivi blokira ovaj izbor, jer ih ovo uverenje navodi na zaključak da zavisnost nosi ozbiljan rizik od odbacivanja ili napada, jer se može naći neprihvatljivost. Ljudi na granici suočeni su sa dilemom: uvereni da su relativno bespomoćni u neprijateljskom svetu, prinuđeni su da biraju između autonomije i zavisnosti, ne usuđujući se da se priklone ni jednoj od dve opcije.

Kognitivni faktor, koji nije dobio dovoljno pažnje u okviru drugih kognitivno-bihejvioralnih tumačenja ovog poremećaja, umnogome pogoršava ionako tešku situaciju graničnih ličnosti. Kao što je Bek pokazao, ljudi često prave greške u razmišljanju, koje on naziva „kognitivnim predrasudama“ i koje često dovode do nerealnih procena situacija. Granični ljudi mogu imati čitav niz kognitivnih predrasuda, ali jedna posebna pristrasnost, koju Bek naziva „dihotomičnim mišljenjem“, za njih je posebno tipična i problematična. Dihotomno razmišljanje je tendencija da se iskustva procenjuju u smislu međusobno isključivih kategorija (npr. dobro ili loše, uspeh ili neuspeh, pouzdano ili izdajničko), umesto da se iskustva posmatraju kao na kontinuumu. Ovo „crno-belo” razmišljanje, zbog odsustva bilo kakvih međukategorija, dovodi do ekstremnih tumačenja događaja koji se obično nalaze u srednjem opsegu kontinuuma. Prema kognitivnom mišljenju, ekstremne procene situacija dovode do ekstremnih emocionalnih reakcija i ekstremnih postupaka.

Pored toga, dihotomni pristup tumačenju iskustava može lako dovesti do drastičnih promena od jednog ekstremnog pogleda do njegovog suprotnog. Na primer, osoba koja se pokazala kao pouzdana verovatno će se smatrati potpuno pouzdanom sve dok prvi put ne ispuni očekivanja. Tada će osoba odjednom početi da izgleda potpuno nepoverljiva, jer ne postoje kategorije za srednje nivoe poverenja. Ideja da osoba može biti pouzdana većinu vremena nije kompatibilna sa dihotomnim razmišljanjem. Pošto dihotomno razmišljanje može proizvesti ekstremne emocionalne reakcije i akcije, kao i nagle prelaze iz jednog ekstremnog raspoloženja u drugo, ovo je u velikoj meri odgovorno za dramatične promene raspoloženja i dramatične promene ponašanja koje su obeležja BPD-a. Linehan je u pravu kada je primetio da nesposobnost graničnih pacijenata da ostvare adaptivnu kontrolu nad ekstremnim emocionalnim reakcijama igra glavnu ulogu u njihovim poteškoćama, ali izgleda da to ne sugeriše da postoji fiziološka osnova za ovaj problem.

Kombinacija dihotomnog razmišljanja i osnovnih pretpostavki graničnih pacijenata je posebno jaka. Većina ljudi prepoznaje da svakodnevni život stvara razne rizike i pretnje, ali su u stanju da se nose sa tim saznanjem. Dihotomno razmišljanje dovodi do ideje o svetu ili kao potpuno dobrom ili izuzetno grubom. Na isti način, svi ljudi imaju mane i svi ljudi greše, a mnogi su u stanju da prihvate ovu činjenicu. Međutim, kod graničnih ljudi, dihotomna klasifikacija njih samih (kao i drugih) kao savršenih ili potpuno neprihvatljivih dovodi do zaključka da ako imaju bilo kakve mane, oni su beznadežno „van reda“. Verovanje da su oni sami po sebi neprihvatljivi brzo dovodi do zaključka da tu činjenicu moraju sakriti od drugih da bi bili prihvaćeni. Nažalost, to znači da ovi ljudi moraju izbegavati intimnost i otvorenost iz straha da će biti „otkriveni“. Kada to sprečava ljude da zadovolje želju za intimnošću i sigurnošću, dihotomno razmišljanje lako dovodi do zaključka: „Nikada neću dobiti ono što želim, sve je besmisleno“. Pored toga, pošto verovanje graničnih da moraju da sakriju značajne nedostatke ili da se suoče sa odbacivanjem ih sprečava da daju drugima do znanja ko su oni zaista, ljudi na granici nikada ne znaju da uopšte nisu neprihvatljivi.

Dihotomno mišljenje takođe stvara i pojačava neke od graničnih sukoba. Na primer, frustracija (ili očekivana frustracija) želje za intimnošću i zavisnošću kod graničnih pojedinaca često dovodi do intenzivnog besa, koji ljudi smatraju toliko destruktivnim da onemogućava uspostavljanje bliskih odnosa ako se taj bes izrazi. Ali zadovoljavanje želje za intimnošću i zavisnošću smatra se nepodnošljivo opasnim, jer u neprijateljskom svetu biti zavisan znači biti bespomoćan i ranjiv. Ovaj intenzivan sukob oko zavisnosti i besa bi nestao ako bi osoba na granici mogla da zauzme umereniji stav i kaže: „Bilo bi lepo da budem diplomatskiji u izražavanju svog nezadovoljstva kako to ne bi stvaralo više problema“ i „Zavisnost od nekoga može dovesti do toga da ću biti povređen ili razočaran, pa treba dobro da razmislim od koga da zavisim i koliko da se na njih oslonim. Kao što je Linehan naglasio, granični ljudi često biraju između traženja zavisnosti i aktivnog povlačenja iz nje, umesto da se umereno oslanjaju na druge ljude.

Kao što Millon ističe, poslednji faktor koji izgleda da igra važnu ulogu u BPD-u je slab ili nestabilan osećaj identiteta. Zbunjenost sa ciljevima i prioritetima otežava ovim ljudima da dosledno i efikasno ostvare dugoročne ciljeve, posebno u uslovima dramatičnih emocionalnih promena. To dovodi do neefikasnosti i slabog osećaja samoefikasnosti. Ovo zauzvrat dovodi do nedostatka motivacije i istrajnosti i vodi do još manjeg uspeha u suočavanju sa nedaćama. Nedostatak jasnog osećaja sebe otežava graničnim pojedincima da odluče šta da rade u dvosmislenim situacijama i dovodi do niske tolerancije na neizvesnost. Kao rezultat toga, ovim ljudima je teško da dovode u pitanje sopstveno uverenje da su oni sami po sebi neprihvatljivi i da zadrže jasan osećaj sopstvenog identiteta u odnosu na druge koji slobodno izražavaju svoja mišljenja i osećanja.

Osnovne pretpostavke, dihotomno razmišljanje i slab osećaj identiteta ne utiču samo pojedinačno na razvoj BPD-a. Oni čine složen sistem. Ovaj sistem uključuje mnoge cikluse koji imaju tendenciju da se perpetuiraju i otporni su na promene pod uticajem ljudskih iskustava. Na primer, Džoanino uverenje da ljudi na pozicijama moći imaju neprijateljske namere navelo ju je da postane budna za znake maltretiranja. Kao rezultat toga, primetila je i mogla je da se seti brojnih slučajeva prezirne ravnodušnosti, slučajeva nepravednog tretmana itd., što je, čini se, potvrdilo njenu ideju da su ljudi na pozicijama moći uglavnom manipulativni i kontrolišući. Njena percepcija poslodavaca kao zlonamernih bio je jedan od faktora koji su doveli do kašnjenja u pronalaženju posla. Ali ona je samo odugovlačenje videla kao samo još jedan znak da ne može da obavi posao; ovo je zauzvrat pogoršalo kašnjenje. Ne samo trajne ključne pretpostavke granične linije, već i ovi ciklusi koji se samo pojačavaju čine sistem koji može biti prilično otporan na promene ukoliko se ne primeni strateški pristup.

Veštačka inteligencija: ChatGPT podstiče debatu o pravilima

Očekuje se da će generativna veštačka inteligencija revolucionisati način na koji ljudi rade ili pronalaze informacije na mreži. Ali, pojavio se i strah da bi milioni ljudi mogli ostati bez posla ili da bi sistem mogao da bude zloupotrebljen za dezinformacije. To je izazvalo debatu o neophodnim pravilima.

„Potrebna nam je regulativa“, kaže profesorka Edvards. To bi značilo i primenu postojećeg zakonodavstva i izradu nacrta novih zakona za veštačku inteligenciju. Istovremeno, ona ukazuje da programi poput ChatGPT dominiraju naslovima, ali oni „nisu tek stvar na mreži koja se dešava unutar veštačke inteligencije. Postoji realna opasnost da dominantnošću u konverzaciji uguše naš glas.“

Извор: Veštačka inteligencija: ChatGPT podstiče debatu o pravilima – DW – 3. 3. 2023.

„Naručio sam majicu bez rukava na Amazonu, a poslali su mi haljinu.”

Kad kupujemo online, dešava se da naručeno neće biti ona stvar kada je primimo poštom.
To se dogodilo izvesnom Džeremiju Raselu Prioli.
Napisao je na svom nalogu: „Nabavio sam ovu majicu bez rukava na Amazonu i poslali su mi haljinu. Pozitivna strana je da mi dupe izgleda sjajno.“

Извор: ‘I got this tank top on Amazon and they sent me a tight dress’