“Da li je zaista tačno da su naši osećaji, percepcije isti?
Sumnjam da bi stvari mogle biti drugačije. Svet je dostupan nebanalnom umu. A on (svet) je relativno hermetičan. Ima mnogo više rupa u apsolutu, nego što se čini na prvi pogled, ali ne znamo kako da ih vidimo, prepoznamo.
Ja sam možda agnostik. Sve što čovečanstvo daje kao nova saznanja o svetu ja odbacujem kao pokušaj delovanja neprikladnim sredstvima. Formula E=mc2 ne može biti tačna, jer pozitivno znanje ne može postojati.
Naše znanje je znoj, izmet, odnosno odlasci koji prate biće i nemaju veze sa Istinom.
Stvaranje fikcija je jedino svojstvo naše svesti. Spoznaju vrši srce, duša.”
👇🏻
Andrej Tarkovski, ruski filmski i operski reditelj, pisac i glumac. Mnogi ga smatraju jednim od najznačajnijih i najuticajnijih ruskih filmskih umetnika i jednim od najvećih reditelja u istoriji kinematografije. Tarkovski je takođe radio kao scenarista, filmski montažer i pozorišni reditelj.
Trojanski konj je deo mita o Trojanskom ratu, kako je opevan u Vergilijevoj epskoj poemi Enejida. Događaji u ovom mitu odigravaju se posle HomeroveIlijade, a pre Enejide i Homerove Odiseje.
Grčka opsada Troje trajala je deset godina. Videći da nikako ne mogu da probiju zidine Troje Grci su smislili novo lukavstvo – ogromnog šupljeg drvenog konja. Konja je sagradio Epej i ispunio ga grčkim ratnicima koje je predvodio Odisej. Kako je Odisej bio glavni arhitekta Trojanskog konja, pominje se i u Homerovoj Odiseji. Ostatak grčke vojske je tobože napustio bojište a u stvari se sakrio iza planine Tened. Trojanci su prihvatili konja kao znak mira. Grčki špijun Sinon ubedio je Trojance da je konj poklon uprkos upozorenjima Laokoona i Kasandre. Lepa Jelena i Deifob su takođe ispitivali konja. Trojanci su uveliko slavili podizanje opsade i kada su Grci izašli iz konja čitav grad je bio omamljen pijanstvom. Trideset najboljih Ahajskih ratnika krilo se u utrobi Trojanskog konja i dvojica u njegovim ustima. Grčki vojnici su otvorili kapije grada da bi ostatak vojske ušao i grad je nemilosrdno opljačkan, svi muškarci su pobijeni a žene i deca odvedena u ropstvo.
Tal Hanan (50) predstavlja se pod pseudonimom Horhe i tvrdi da može da manipuliše izborima bilo gde u svetu. U te svrhe širi lažne vesti, izmišlja desetine hiljada profila na društvenim mrežama, hakuje političare i pronalazi njihove slabe tačke.
Ali sada kada su Izraelac i njegovi saradnici sami uhvaćeni – istraživački novinari su se predstavili kao potencijalni kupci i mesecima komunicirali sa njima. Na kraju, prošle godine je održan sastanak u jednoj neobeleženoj kancelariji u izraelskom gradu Modinu. Novinari su sve snimili skrivenom kamerom.
Priča o mističnom „Timu Horheu”, koji nigde nije registrovan kao PR agencija ili nešto slično, objavljena je u sredu u 30 svetskih medija, među kojima su bili nemački nedeljnik Spiegel i Zeit, i još jedan program nemačke televizije ZDF.
U polusatnom izveštaju koji je u sredu objavio časopis „Frontal“ javnog servisa ZDF, možete videti sastanke koje su novinari snimali skrivenom kamerom u kancelariji koju koriste Tal Hanan i njegove kolege. „Na vratima (kancelarije) nema ničega“, pohvalila se Hanan. „Takvi smo mi – niko, mi smo vazduh.
Hanan, bivši vojnik izraelskih specijalnih snaga i stručnjak za eksplozive, kasnije je negirao sve navode na pitanje novinara. Kao i njegovi saradnici, od kojih su neki ranije radili za izraelsku tajnu službu.
“Postoji kategorija ljudi koji uvek pate, žale se i pronalaze situacije u kojima će sigurno postojati dodir negativnosti. S jedne strane im je teško, ali s druge strane njihovo večita patnja može da izvlači energiju iz nas samih. Da vidimo šta je uzrok njihove patnje i kako im možemo pomoći.
Ako morate da se nosite sa ljudima koji stalno pate, brinu, samokažnjavaju se, veoma bolno reaguju na sve događaje, većina njih potpada pod modifikovanu formulu: subjektivno patnja je u njima, dok objektivno nemaju razloga za patnju.
Zašto čovek uvek pati? Odgovor je prilično jednostavan. On želi da pati. Naravno, govorimo patnji iz “vedra neba”. Ko je traži, uvek će naći, pogotovo što su takvi ljudi od detinjstva, do odraslog doba, po automatizmu razvili veštinu patnje. Važno je odgovoriti na pitanje zašto takva osoba želi da pati?
Ovde se vredi vratiti na takvu temu kao što je zona udobnosti. Termin je prilično uobičajen, iako su mnogi zbunjeni rečju udobnost. Zaista, u običnom smislu, reč udobnost znači raskoš, nešto prijatno. Iako u stvari, „zona udobnosti“ ima drugačije značenje, ovo je situacija koja može biti poznata, u kojoj znate šta da radite. Što uopšte ne znači da bi trebalo da bude dobro i zaista udobno u toj zoni komfora. Trebalo bi da je poznata, ali za mnoge poznata situacija uopšte ne znači prijatnost, već naprotiv.
U filmovima o ratu , u ovom ili onom obliku, prikazuju scene nasilja i patnje. Ljudi su toliko navikli da se bore, da kada su eksplozije, pucnjava i tako dalje, to ne izaziva strepnju, kao ni sama borba, već strepnju izaziva zatišje. Tišina je nepoznata i nosi neistražene posledice. Za ratnike je borba poznatija i udobnija nego mir.
Ako je čovek odrastao u teškim uslovima, suočio se sa pritiskom roditelja i drugih, osetio svoju beskorisnost, nevoljnost, osetio nepravdu, iskusio sve negativne trenutke iznutra, onda za njega patnja kao iskustvu postaje norma. Odnosno, navikao je da brine. On je „dobro“ kada mu je „loše“, a to nije zato što mu je stvarno dobro, već zato što je tako navikao na loše. Navikao je, dakle, zna šta da radi sa tim, kako da se ponaša u tome. To je njegova zona udobnosti.
Svaka osoba teži onome što mu je poznato i razumljivo, svojoj „zoni udobnosti“. Ako je zona udobnosti patnja, onda će on sigurno pronaći način da pati. Štaviše, iz iskustva govore da čovek traži načine da se nađe u svojoj zoni komfora (zoni gde pati).
Istovremeno, na svaki mogući način izbegava situacije u kojima mu može biti zaista dobro, udobno i prijatano.
Zašto?
Zato što je „stvarno dobro“ izvan njemu poznate zone udobnosti.
Kad je čoveku zaista dobro, ne zna šta će s tim, jednostavno nije navikao na to. To dovodi do činjenice da se javlja anksioznost, koja se postepeno intenzivira. Stvarno udobno stanje je toliko neobično, da je toliko neshvatljivo šta raditi sa njim, pa čovek počinje da oseća anksioznost i brigu da je sve to sa razlogom i da može da se završi sve nekom nepredvidivom katastrofom.
Kako možete izbeći nešto nepoznato i loše?
Vrlo jednostavna formula, da se ne desi nešto nepoznato loše, potrebno je da se desi nešto loše po navici, odnosno ono na šta je osoba navikla od detinjstva, zna kako da se ponaša u takvoj situaciji, što mu stvara osećaj dobro uvežbanog i podmazanog mehanizma.
Zatim se uključuju pojedinačna podešavanja koja pomažu da osoba uđe u svoju uobičajenu zonu udobnosti:
Trudi se setiti loših kvalifikacija iz detinjstva. Zašto ta osoba ne želi da se oslobodi prošlosti?
Jer uvek postoji prilika da se seti prošlosti, i „uvali“ u uobičajenu patnju. Pita kako može da se reši prošlosti, ali u stvari ona ne želi da se oslobodi, jer je za nju to važan faktor koji joj omogućava da bude u zoni komfora.
Može organizovati svoj život tako da doživljava patnju. Na primer, dete je stalno bilo primorano da radi nešto što nikako nije želelo. Dosadan, nezanimljiv i monoton posao. Bilo je zabrinuto, osećalo se nesrećno, a to je postalo toliko neotuđivo stanje da je kao odrasla ličnost odabrala nezanimljiv, rutinski, slabo plaćen posao. Taj posao ne donosi moralno ili materijalno zadovoljstvo, ali joj omogućava da održi uobičajeno poznato emocionalno stanje. Štaviše, ta ličnost može povremeno pokušati da traži izlaz iz ove situacije, ali ne nalazi ništa i vraća se u svoju zonu udobnosti, iako objektivno ima mnogo mogućnosti da situaciju promeni u stvarno dobro stanje, ali nepoznato.
Može pronaći partnera koji će preuzeti funkciju „generatora patnje“, što će joj omogućiti da dugo ostanete u zoni udobnosti. Istovremeno, njeni partneri, koji nisu spremni da se okušaju u ulozi sadiste, nekako joj nisu baš zanimljivi. Nije jasno šta da se radi sa njima.
Na kraju, te osobe same kreiraju samokažnjavanje. Zalepe se za neko beznačajno stanje, evociraju sećanja, i tako ulaze u svoju zonu udobnosti. Ponovo proživljavaju dobrovoljno loša iskustva i patnje.
Ljudi pronalaze mnogo načina da budu povređeni. Takav mehanizam se mora razumeti. I naučiti kako se kontroliše, a da je alat kao što je dnevnik sa retrospektivnom analizom savršen. „Paćenici“ treba da shvate da je sve ono novo čemu bi trebali da teže u svojim mislima su bliski odnosi, zanimljiv posao, prijatna komunikacija, unutrašnji mir, i sve je to van njihove poznate zone komfora. I njihova podsvest se uvlači u uobičajenu patnju, pa je važno, ako shvate ovo, prestati da uživaju u patnji i nauče da prihvate novo i uživaju u novim interesovanjima, radostima, intimnostima.
Objektivno, većina ljudi nema razloga da pati.
Subjektivno, patnja se ne mora tražiti. Ničemu ne služi.” 👇 Nepoznati autor
Fadil Jonuz / blog "slobodna zona" 