Poremećaji ličnosti po Erihu Fromu

Prema Erihu Fromu, apstraktni koncept “produktivne orijentacije” utjelovljen je u tri specifične hipostaze: trud, ljubav, misao.
Koncept je povezan s produktivnim tipom karaktera. biofilija- ljubav prema životu i posebna vrsta etike, koja “ima svoje kriterije za dobro i zlo.
Dobro je sve što služi životu, a zlo je sve što služi smrti. Obožavanje života je dobro, jer je poštovanje prema svemu što potiče rast i razvoj.
“Zlo je ono što guši život, steže, štipa i na kraju razdire u komadiće” (Fromm, 1973.).
Biofiliji, ljubavi i apsolutnoj slobodi, sa stanovišta Erich Fromma, suprotstavljaju se tri oblika mentalnih poremećaja: nekrofilija, maligni narcizam, incestuozna simbioza.

Nekrofilija

U svojoj knjizi Anatomija ljudske destruktivnosti, From je napisao: „Nekrofilija se može definisati u karakterološkom smislu kao strastvena privlačnost prema svemu što je mrtvo, bolesno, trulo, propadajuće; u isto vreme ta strasna želja da se sve živo pretvori u neživo, strast za uništenjem radi uništenja; kao i izuzetno interesovanje za sve čisto mehaničko (nebiološko). Pored toga, to je strast za nasilnim prekidom prirodnih bioloških veza. From široko tumači termin “nekrofilija”, prvenstveno kao seksualnu privlačnost prema mrtvima. U Fromovom shvatanju, ovo je negativna alternativa biofiliji, odnosno ljubavi prema životu u svim njegovim manifestacijama. Nekrofilija znači osećaj nelagode u društvu orijentisanom na stvaralačke vrednosti, nelagodu koja prelazi u mržnju. Tipične karakteristike nekrofilne ličnosti su rasizam, kult rata i razaranja, teror i genocid. Nekrofil održava strogi transpersonalni zakon i totalitarni poredak, inspirisan idejom nadzora i kažnjavanja, što je svakako suptilno okrutno. Za razliku od zdrave osobe koja u ekstremnoj situaciji postaje agresivna, nekrofil agresiju smatra normom života. From je o tome napisao: „Nekrofilni karakter se može manifestovati u uverenju da je jedini način da se problemi i sukobi reše putem nasilja.

„Nekrofilija se može definisati kao maligni oblik manifestacije analnog karaktera“ (From, 1973).

Maligni narcizam

U svom mekom obliku, narcizam se izražava u povećanju pažnje prema sopstvenoj ličnosti, sopstvenom telu, čija briga prevazilazi druge vitalne potrebe. Kao i nekrofilne tendencije, narcizam se može manifestovati u jednom ili drugom stepenu u ponašanju svakog pojedinca. Međutim, u svom malignom ispoljavanju, narcizam dovodi do toga da pojedinac ignoriše sve što nije direktno vezano za njega. Narcisoidna pažnja usmerena je isključivo na njega samog, a njegova osetljivost na sopstveno telo dovodi do hipohondrije, preterane brige za svoje fizičko i moralno zdravlje. „Mera narcizma određuje dvostruku skalu percepcije osobe. Samo ono što se njega tiče ima značaj, a ostatak sveta nema ni miris ni boju emocionalno; i stoga narcis pokazuje slabu sposobnost objektivnosti i ozbiljne pogrešne procene” (From, 1973). Narcis je obuzet dubokim osećajem krivice za svoje prestupe iz prošlosti. Zbog toga se to dešava. Pošto sebe vidi kao idealnu osobu, svaka njegova kritika nailazi na ljuti otpor. Ako je narcis svestan neosporne kritike, on svoj bes usmerava duboko u sebe i usled toga tone u depresiju, obuzima ga osećaj sopstvene beskorisnosti, što nije ništa drugo do nesvesna manifestacija narcizma.

„Takvi ljudi su strašno ljubomorni (žele da zadrže svoju ekskluzivnu poziciju), a istovremeno su veoma nesigurni i uznemireni kada je u pitanju rešavanje konkretnog problema. I iako ne uspevaju uvek, veličina uspeha nikada nije jednaka samovažnosti narcisa koji otvoreno tvrdi svoju superiornost nad svima (iako ima nesvesni osećaj inferiornosti)” (From, 1973).

Incestuozna simbioza

Treća od patologija koje razmatra From je incestuozna simbioza tj. prekomerna zavisnost od majke ili osobe koja je zamenjuje. Incestualna simbioza je oblik fiksacije na majku. Muškarcima sa takvim mentalnim poremećajem potrebna je žena koja će brinuti o njima, tešiti ih, diviti im se; mogu doživeti strah, anksioznost, pa čak i depresiju ako im se želje ne ispune. Takvo stanje ne donosi mnogo štete i, uopšte, ne ometa normalan tok svakodnevnog života. Međutim, ljudi koji su podložni incestuoznoj simbiozi toliko su zavisni od domaćina – osobe koja im zamenjuje majku, da praktično gube svoju individualnost. Incestualna simbioza se javlja kod novorođenčadi kao prirodna vezanost za majku, fundamentalnija od seksualnog interesovanja, koja se obično razvija u edipalnoj fazi.

„Normalni incestuozni odnosi su prirodna faza u razvoju pojedinca, dok su maligni incestuozni nagoni patološki fenomen koji se javlja tamo gde je razvoj normalnih incestuoznih odnosa na neki način poremećen“ (From, 1973).

From se više slagao sa Salivanom nego sa Frojdom kada je tvrdio da je vezanost za majku zasnovana na potrebi za sigurnošću, a ne na potrebi za seksom. „Seksualne želje nisu uzrok fiksacije na majku, već rezultat te fiksacije” (From, 1964, str. 99).

Ljudi koji žive u incestuoznoj simbiozi doživljavaju intenzivnu anksioznost i strah ako im ta veza nečim preti – smatraju da ne mogu da žive bez osobe koja bi im zamenila majku. Utočište takvim ljudima može biti ne samo druga osoba, već i porodica, klan, crkva, država. Incest negativno utiče na mentalne sposobnosti čoveka, čini ga nesposobnim za pravu ljubav i sprečava ga da ostvari nezavisnost i lični integritet.

Zašto ljudi plaču nakon seksa?

Postkoitalna disforija, poznata i kao “postseks bluz”, odnosi se na osećaj ekstremne anksioznosti i tuge koji se javlja nakon seksa, a iako se obično javlja kod osoba koje su preživele neku vrstu seksualne traume ili napada, klinički psiholog dr. Lori Bet Bisbi kaže da je u svojoj praksi videla mnogo pacijenata koji nisu imali traumatična seksualna iskustva, ali su nakon seksa preplavljeni negativnim osećanjima.

• Pretpostavljam da se to dešava ljudima koji su očekivali više od svojih seksualnih iskustava – rekala je Bisbei za “The Post”.

Mnogi ljudi, objašnjava dr. Bisbei, očekuje veći nivo zadovoljstva i intimnosti kako biste se oslobodili stresa, a kada toga nema, osećaju tugu. Međutim, naglašava ona, postoji razlika između postseksualnog bluza i opšteg talasa emocija koji se mogu javiti nakon seksa.

• Ljudi mogu da plaču ili da se smeju čak i nakon prijatnih i intenzivnih iskustava jer su plakanje i smeh kao ispuštanje vazduha iz ventila za pritisak – objasnila je ona i dodala:
• Ovo se posebno dešava ako je iskustvo bilo fizički veoma intenzivno, npr. jak ili višestruki orgazam.

Izvor: https://nypost.com/2023/01/26/post-sex-blues-is-real-why-people-feel-sad-after-sex/