Kolaps evropskog poretka

Na samim počecima antičke filozofije, Heraklit Efeski je uporedio prirodu stvari i sam život sa rečnim tokom vode i izjavio da su sve „stvari karakteristične po stalnom kretanju“. Međutim, celokupna poslednja istorija te kulture, koja se obično naziva evropskom i koja je sebi prisvojila pravo da vodi svoju istoriju od antike do danas, jeste istorija racionalnog uređenja jednog stabilnog sveta.
To je bio uređen kulturni prostor u kome svaka stvar ima svoje mesto u ovom „najboljem od svih svetova“. Uprkos raznim prirodnim i društvenim kataklizmama poput ratova, epidemija ili drugih više sile, evropski kulturni prostor je tokom vekova bio stabilna realnost, u kojoj su značenja i ciljevi, ideje o stvarnosti i samoj stvarnosti bili ubedljivo stabilni. Tome su doprineli takozvani metanarativi (sveobuhvatne interpretativne šeme, koje oblikuju i ograničavaju interpretativne strategije pojedinaca i institucija), odnosno velike priče u koje se stvarnost uklapala u poslednju trećinu dvadesetog veka i koje su se javljale kao metafizički oslonac za holističko tumačenje svega što se dešavalo.

Liotar je u Postmodernom stanju poistovetio početak postmoderne sa krizom metanarativa koji su obezbedili legitimitet i kohezivni poredak kulturi i društvu. Ova kriza se pokazala ne samo u simboličnom padu Berlinskog zida ili ranijem „Crvenom maju“ 1968. godine, već i u čitavom nizu kulturnih, ekonomskih i političkih procesa koji su doveli do rasta turbulencija i nestabilnosti u savremenom svetu.
Sve što je nekada izgledalo stabilno i izvesno počelo je da gubi takve karakteristike. Tamo gde je neko bio, počela je borba za to mesto i pokušaj da ga neko drugi zauzme, pa je nastalo nešto poput braunovskog kretanja: haotična i visoka mobilnost, koja je obuhvatila ljude, kapital, stvari i pojave u različitim aspektima.
Rezultat ovih procesa bio je gubitak legitimizacijskog univerzalnog značaja metanaracija i njihov fatalni kolaps.