“U pismu iz 1802, Johan Volfgang fon Gete (1749-1832) piše Šarloti fon Štajn:”Ne treba toliko dugo ostati sam, jer sam sa sobom čovek je uronjen u svakakva interesovanja koja zahvataju ceo njegov duh, a kada izađe u svet i sretne prijatelje, shvata da spolja nema ni traga od onoga što ga iznutra uznemirava i u tom trenutku shvata nemogućnost povezivanja spoljašnjeg sa svojom najdubljom unutrašnjom prirodom.”
Kada je Gete ovo napisao, on nije bio sam. Bio je deo sredine kojoj je u velikoj meri bio poznat i popularan. Smatran je dominantnom figurom književnog života u Nemačkoj u prvoj trećini 19. veka.
Međutim, u svom pismu gospođi fon Štajn piše o nemogućnosti povezivanja unutrašnjeg sa spoljašnjim. Bilo da su to odnosi sa ljudima ili veza sa „tajnom unutrašnjom prirodom“; svaki oblik dubokog iskustva može dovesti do mentalnog stanja koje proizvodi osećaj usamljenosti, a kako to obično biva, može se manifestovati efekat otuđenja od društvenog okruženja.
Ono što se doživi u dubini svesti ne bi trebalo da izađe na videlo i, prema tome, ne bi trebalo da bude izraženo. Takav doživljaj samoće treba razlikovati od stvarnog stanja usamljenosti, koje se lako prevazilazi boravkom među drugim ljudima.
Geteove reči o „interesima” ukazuju da je nešto uključeno u odnos između opažajnog Ega posmatrača, njegovog unutrašnjeg nesvesnog i spoljašnjeg objekta, bilo da se radi o ličnosti ili nekom drugom elementu i da to „nešto” ima svoju prirodu i svoj život..
U ovom slučaju nije uključena samo percepcija, već i razmišljanje, intuicija i senzacije, odnosno sve što je inherentno osobi. Ponekad neko može biti strastven ili čak opsednut procesom ovog stanja, pa nam se ljudi čine „malo čudnim“.
Očigledno treba da naučimo lekcije, shvatimo da ćemo morati da se nosimo sa usamljenošću, prihvatimo i pomirimo se sa svojom različitošću od drugih. Ako u tome uspemo, nećemo morati da se plašimo da ostanemo sami sa „skrivenom unutrašnjom prirodom“. Ovo funkcioniše sve dok iskustvo ostaje živo i ne stagnira.
Da, to može dovesti do promena, koje doživljavamo kao bolne.
Međutim, na kraju će ove promene dovesti do stvaranja novih odnosa. Činjenica je da ako zanemarimo želju za usamljenošću zbog straha od takvog iskustva, ono će za nas biti jednako destruktivno ili degradirajuće”
👇
Hermann Strobel, rođen je 1927. u Drezdenu u Nemačkoj, a zatim je studirao je stomatologiju u Hajdelbergu.
Kasnije je došao u Švajcarsku gde je prvo radio kao zubar i istovremeno se usavršavao iz analitičke psihologije na C.G. Jung-Institutu Cirih i godinama radio kao analitičar i predavač u zemlji i inostranstvu
Fadil Jonuz / blog "slobodna zona" 