Društvene mreže i medijske prezentacije ostavljaju veliki prostor za lažno predstavljanje i nuđenje usluga sumnjivog kvaliteta zapakovanih u celofan dobrog marketinga.
U periodu kada se mnogo govori o ugroženom mentalnom zdravlju naših ljudi i preduzimaju mere da se ono unapredi kroz pružanje besplatnih usluga na primarnom nivou zdravstvene zaštite, istovremeno suočavamo sa pojavama koje narušavaju poverenje u kvalitet lečenja i profesionalnog postupanja lekara.
Snežana Repac, psiholog i Ivana Kuzmanović, “Life coach”, (životni trener) i pisac su raspravljale koji je faktor neprofesionalnog pristupa i poplave “kvazi” stručnjaka na društvenim mrežama.
Problem su i ljudi koji veruju savetima ovih neproverenih ljudi, i dolaze u situaciju u kojoj su potpuno pogubljeni nakon savetovanja ovakvih stručnjaka i njima poveravaju svoje zdravlje, svoju dušu – rekla je Repac.
Ona se zapitala šta mi možemo da znamo o kvalifikacijama nekog ko sebe naziva psihologom, a jedina garancija su mu njegova lična predstava na društvenim mrežama.
Ljudi mnogo vole da slušaju i čitaju ono što se njima sviđa. Jako je teško raditi na sebi, zaista – rekla je.
Mišljenje javnosti, je da se prezentacije ovih stručnjaka nazivaju i prodavanjem magle. Kao “life coach” Kuzmanović je stala u odbranu svoje “profesije”.
Nama je stalo da zaštitimo klijente, tako što ćemo pričati o tome da se o tome što više zna. Ovo, o čemu vi pričate, nije problem društvenih mreža, problem je što je ova oblast zakonski neregulisana, kao što je svojevremeno bila psihologija – rekla je i u nastavku objasnila kako se “life coach” razlikuje od ostalih “prodavača magle”.
Ovo je ozbiljna nauka, ne završava se, samo, fakultet od četiri godine, a mogu da kažem da sam ekspert u ovoj oblasti. Mi za svaku profesiju možemo da postavimo pitanje o stručnosti! – rekla je Kuzmanović.
Kontinurirano uloganje u znanje, može biti ključ za dobrog psihologa i “life coach” trenera.
Ne znam zbog čega ste konstatovali da se ljudi, koji su završili struku, ne edukuju kontinuirano. Ja, kao psiholog, smatram, da je ovo vreme takvo da moramo da integršiemo nova znanja, ali, stvar je u tome, da imamo veću mogućnost da to prepoznamo, i to u godinama kada se formira ličnost. NIje isto učiti psihologiju sa 19 godina, i kasnije. Taj psiholog je u našoj zemlji, da bi upisao školu, morao da ima prosek 5:00 – rekla je Repac.
Kuzmanović je prekinula sagovornicu izjavom:
– Obično su psihologiju upisivali ljudi koji imaju psihičke probleme. Zašto ne možemo da imamo nekog koji je i kasnije počeo da se bavi time. Naša organizacija će uskoro biti i akreditovana – rekla je Kuzmanović predstavljajući organizaciju, u kojoj je, kako je rekla, jedan od osnivača.
Repac je zapitala sagovornicu zašto je akreditacija presudna.
“Poznata je poslovica koja kaže da je snop jači od isto toliko odvojenih grančica. Zar ova poslovica ne potvrđuje jednostavnu naučnu činjenicu? Naravno da ne. Izreke sadrže moral. Ovo znači da spajanjem nekoliko šipki zajedno povećavamo njihovu sposobnost otpora i činimo ih mnogo pogodnijim za odbtanu. Ili obrnuto: ako vam je potreban jak štap, nekoliko tanjih štapova povezanih zajedno će ga potpuno zameniti.
Integrativna funkcija ove vrste je još jedan aspekt ega. Ego deluje kao administrator, da tako kažemo, povezujući zajedno delovanje celog organizma sa njegovim primarnim potrebama; može se reći da priziva one funkcije celog organizma koje služe za zadovoljenje najhitnije potrebe. Čim se telo poistoveti sa ovom potrebom, ono svim silama počinje da traži njeno zadovoljenje, pokazujući neprijateljstvo prema svemu što to ometa.
Osoba prvo tvrdi: „Gladan sam“, a zatim „Nisam gladan“. Sa logičke tačke gledišta, ovde postoji kontradikcija, ali samo sve dok ovu ličnost posmatramo kao objekat, a ne kao prostorno-vremenski događaj. Između ove dve izjave uspeo je nešto da pojede. Dakle, oba puta je rekao istinu. Komplikovanija situacija se dobija ako se gladna osoba stavi u hermetički zatvorenu kutiju. Neko ko je upravo rekao: „Gladan sam“ sada oseća: „Gušim se“, čak nije oboje „Gladan sam i gušim se“. Sa stanovišta preživljavanja, disanje je važnije od hrane.
Kako to da ne uočavamo nespojivost ovakvih kontradiktornih izjava? Identifikacija (a ono što je rečeno o identifikaciji u svakom slučaju važi i za odbacivanje, utoliko što su obe međusobno komplementarne kontrafunkcije) prati formiranje figure na tlu. Funkcija zdravog Ega odgovara subjektivnoj stvarnosti i potrebama organizma. Ako, recimo, telo oseti glad, hrana postaje „geštalt“. Ego se identifikuje sa glađu („Gladan sam“) i odgovara na geštalt („Želim da jedem ovo“).
U slučaju osobe koja bi radije umrla nego ukrala parče hleba, Ego odbija mogućnost uzimanja hrane. Međutim, bez formiranja „figure na tlu“ on ne bi mogao ni da vidi ni da zamisli ovo parče hleba – otuđenje Ega od impulsa da uzme hleb i njegovo poistovećivanje sa zakonom bilo bi nemoguće.
Da su funkcije Ega identične figuri na tlu, bile bi suvišne, ali je njihovo učešće apsolutno neophodno u administrativnom zadatku usmeravanja svih slobodnih energija da bi se zadovoljile potrebe organizma, koji je u ovom trenutku figura.
Ova činjenica nas vodi do sledećeg bifunkcionalnog problema, problema gospodar-sluga. Frojdova primedba „Mi nismo gospodari u svojoj kući” važi samo kada Ego prima naredbe od instinkta u pogledu biološke sfere, a u pogledu društvene sfere – od savesti i okoline. Međutim, Ego nije samo sluga instinkata i ideologija; takođe je posrednik sa mnogim odgovornostima (prebacivanje odgovornosti na okolnosti ne pogoduje razvoju Ega).
Želja za suočavanjem sa samim sobom nastaje kao rezultat nedovoljne saradnje između funkcije Ega i organizma. Ako neko, na primer, odluči da je defekacija smetnja i neprijatnost i da su mu creva dužna da mu se implicitno u svemu povinuju, onda će takav majstorski stav zloupotrebiti funkciju Ega. Funkcije Ega su osmišljene da obezbede adekvatno zadovoljenje potrebe za defekacijom uz minimum utrošene energije i optimalan nivo uključenosti tela. Diktatorski, zastrašujući, kontrolišući Ego (što tačnije znači poistovećivanje funkcija Ega sa zastrašujućom savešću) daleko je od preuzimanja odgovornosti za organizam i prebacivanja istog (uglavnom kao kazna) na Id ili „telo“, kao da je to nešto što ne pripada „Ja“.
Koncept “Id” je moguć samo kao kontrapunkt konceptu “Super-Ego”. Dakle, to je veštačka, nebiološka konstrukcija stvorena funkcijom odbacivanja Ega. Formira se granica između prihvaćenih i odbačenih delova ličnosti, pojačava se cepanje ličnosti.
Drugim rečima, uzimajući Ego za supstancu, moramo priznati njegovu nesposobnost. Moramo se pomiriti sa zavisnošću Ega od zahteva instinkta, savesti i okruženja i u potpunosti se složiti sa Frojdovom nelaskavom procenom moći Ega. Kada, međutim, postanemo svesni sposobnosti Ega za identifikaciju, moraćemo da priznamo sebi da naš svesni um ima izuzetno važnu mogućnost, sposobnost da se identifikuje sa svime što smatra „ispravnim“.
Rudimenti „slobodne volje“ nalaze se u funkciji identifikacije/odbacivanja. Ova funkcija se često zloupotrebljava, ne umanjujući, međutim, činjenicu da se u njoj suočavamo sa principom svesne kontrole nad ljudskim „ja“.
Društvo mora da odredi koja će od identifikacija pojedinca biti poželjna za normalno funkcionisanje njegove holističke funkcije bez narušavanja procesa individualnog razvoja, mentalnog i telesnog zdravlja. Iako ovaj program izgleda jednostavno, on ispada iz vidokruga čovečanstva u ovoj fazi razvoja naše civilizacije. Pojedincu trenutno ne preostaje ništa drugo nego da izbegne mnoštvo identifikacija koje će sigurno dovesti do slabljenja integriteta ličnosti – što bi trebalo da se iskaže u unutrašnjim sukobima, rascepima ličnosti i sve većem osećaju nesreće. Ovi rascepi, sukobi i individualna nesreća odražavaju, na mikrokosmičkom nivou, trenutnu situaciju širom sveta.
Ako fudbalski tim ne usmeri svoju agresiju u takmičarski cilj, a nema drugih atraktivnih strana koje bi ujedinile njene članove, tim će se ili raspasti ili, u najgorem slučaju, obeshrabriti. Osobe sa određenom sličnošću će se skupiti i formirati grupe. Počeće da muče jedni druge, da se svađaju oko sitnica, a na kraju, ako ne bude prilike da se obnovi zajednica izvan postojeće granice, posvađaće se. Rezultat će biti raskol ili nejedinstvo.
U slučaju nejedinstva, neprijateljstvo će nestati, ali samo pod uslovom da prestanu svi kontakti. Kada postoji rascep i kontakt u isto vreme, uvek će biti uključena jedna od funkcija granice, bilo u obliku otvorenog ili tajnog neprijateljstva ili kao potisnuta želja za ponovnim ujedinjenjem kroz identifikaciju, kao skriveno prijateljstvo ili ljubav. Zona kontakta u ovim slučajevima poklapa se sa zonom sukoba. „Za borbu je potrebno dvoje.
Raskol između pojedinca i društva predstavlja slučaj zatvorenog kriminalca, čija je izolacija poprimila materijalizovani oblik zatvorskih rešetki. Prijateljski stav sa obe strane (oprost i pokajanje, respektivno) može eliminisati nejedinstvo i obnoviti kontakt. Ali fenomen kontakta nije trajan. Zasnovan je na iskustvu ponovnog ujedinjenja i biće zamenjen konfluencijom čim nekadašnji „zločinac” ponovo bude priznat kao član društva.
U slučaju pojave zločinca, rascep je odobren od strane društva, ali je i pojedinac sposoban da smanji takve podele. Čežnja za samoćom postavlja granicu kao prelaznu fazu, dok mizantropija ili generalizovana ideja progona vodi ka trajnijoj izolaciji. Političko mišljenje drugačije od mišljenja većine je sposobno da stvori novu stranku. Nova vera stvoriće novu sektu.
Da bi izbegao konflikte, da bi ostao u okruženju društva ili druge integralne formacije, pojedinac odbacuje one delove svoje ličnosti koji mogu dovesti do sukoba sa okruženjem. Izbegavanje spoljašnjih sukoba dovodi, međutim, do formiranja unutrašnjih. Nije uzalud što psihoanaliza iznova naglašava ovu činjenicu.
Dete strašno želi da ima određenu igračku. Ne dobija, ali zna da se može kupiti novcem u očevom džepu. Zna da će, ako uzme ovaj novac, doći do ozbiljnog sukoba sa ocem, koji kaže da je krađa greh i da se kažnjava. Poistovetivši se sa autoritativnom izjavom svog oca, on mora odbaciti, potisnuti svoju želju. Moraće da ga uništi, bilo potčinjavanjem i plakanjem, ili guranjem izvan Ega, potiskivanjem ili projektovanjem. Potiskivanje se postiže retroflekcijom agresije koja je prvobitno bila usmerena protiv frustrirajućeg oca, a sada je usmerena protiv sopstvene volje. Projekcija, kroz drugačiji i složeniji proces, vraća harmoniju između njega i njegovog oca, ali po cenu uništavanja harmonije u sebi.
Integritet zahteva unutrašnji mir. Unutrašnji sukob protivreči samoj suštini holizma. Frojd je jednom rekao da je intrapersonalni sukob kao da se dve sluge po ceo dan svađaju i prepiru koliko svaki od njih treba da radi. Ako postoji rascep unutar ličnosti (na primer, između savesti i instinkta), Ego može ili biti neprijateljski raspoložen prema instinktima i odobravati savest (prihvatanje) ili delovati obrnuto (prkosno ponašanje).” 👇
Friedrich Salomon Perls, poznatiji kao Fric Perls, bio je nemački psihijatar, psihoanalitičar i psihoterapeut. Perls je skovao termin „geštalt terapija“ da bi identifikovao oblik psihoterapije koji je razvio sa svojom suprugom Laurom Perls 1940-ih i 1950-ih
“Stres nastaje kad promene u okruženju postanu ili preterano česte ili preterano jake u meri da naši mehanizmi kompenzacije više nisu dovoljno efikasni da održavaju unutrašnju ravnotežu i počnu da iziskuju od nas dodatne napore da održimo sistem funkcionalnim.
Upravo to ulaganje dodatnog napora i angažovanja predstavlja stres. U prethodnom primeru, ako bi spoljna temperatura nastavila da raste ili bi dugo bila visoka, organizam ne bi više mogao samo znojenjem da reguliše svoju ravnotežu već bi morao da pokrene i neke druge procese čija primena bi vodila iscrpljivanju samog organizma.
U svakom slučaju mi smo u stanju stresa kada nemamo adekvatne mehanizme da se efikasno vratimo u stanje ravnoteže ili kada sami ti mehanizmi moraju da se koriste jako dugo da počnu da vode u iscpljenost i narušavanje integriteta – kaže psihološkinja Brankica Stanojević.
Na pitanje da li će oružje okončati rat u Ukrajini, Žižek odgovara odrečno, ali trenutno ne vidi jasnu mogućnost za miroljubivo rešenje.
Žižek je ocenio da je, uprkos svim pričama o solidarnosti sa Ukrajinom, pre godinu dana „tiha želja“ većine u Zapadnoj Evropi i SAD bila da se rat završi za 14 dana, da oni onda protestuju protiv Rusije ali da dogovore nekakav mir.
„To što se Ukrajina suprotstavila Rusiji nije bilo nešto što smo mi prihvatili kao odličnu novost, to je bilo veoma neugodno iznenađenje i za nas“, rekao je on.
Kritikovao je to što Putin, za kog kaže da je ideološki „veoma ortodoksni fundamentalista“ i konzervativan, ima simpatije nekih na levici.
Žižek je kazao da ga je iznenadila nemačka stranka Die Linke („Levica“), čiji je argument pragmatičan – zašto da idemo protiv Rusije kad će to ugroziti standard naših radnika.
„Znači neka tamo propadaju cele države, samo da mi očuvamo naš standard“, rekao je Žižek.
Govoreći o desnici i levici u svetu, kaže da politički korektna levica sabotira samu sebe tako što ističe teme koje odbijaju potencijalne saveznike.
Desnica je možda u još većoj krizi, jer imamo autentičnu, staru, konzervativnu desnicu za koju je užas ono što rade ljudi oko bivših predsednika SAD i Brazila, Donalda Trampa i Žaira Bolsonara.
Ocenio je da na jednoj strani postoji „politički korektan kapitalizam“, a na suprotnoj populistički konzervativci koji se prave principijelni i čuvari „hrišćanske baštine“, ali su „ekstremno opsceni, vulgarni i nasilni“.
“Kada vidimo sličnosti u iskustvima ljudi, koji žive veoma različitim životima, ne možemo a da ne prepoznamo da je to iskustvo zasnovano na psihičkom obrascu, arhetipu, kao da je pustinja. To je opisano ne samo u priči o Adamu i Evi, već i u mnogim drugim poznatim mitolološkim pričama.
Normalna trauma roditeljskog imidža se javlja kod svih. Svi imamo urođenu, idealnu sliku majke i oca, kao i arhetipsku sliku deteta u centru negovane roditeljske pažnje, bez prepreka, ispunjenog nadom i mogućnostima u nastajanju. Ali nesvesno takođe sadrži suprotstavljene slike roditelja i deteta, jer „roditelj” može značiti tiraniju, neograničenu moć i tako dalje, dok „dete” može značiti bespomoćnost i ograničenja.
U toku razvoja, pojedinac mora neminovno da prekine vezu sa roditeljima i stanjem detinjstva. Polimorfno stanje deteta mora ustupiti mesto jednostranosti odraslog. Ovo se često oseća kao ograničenje protiv kojeg se mnogi ljudi bune. Zameraju priču o „sudbini“. Zašto bi trebalo da obuzdaju svoje prirodne želje, umesto da rade ono što žele?
Međutim, za efikasnost mora postojati ograničenje, kao u božanskom mitu. Dakle, bogovi su, stvarajući red, omeđivali svoje puteve, jer ako nema ograničenja, onda postoje beskrajne mogućnosti. Ali čovek nije beskonačno biće, samo Bog jeste, i ako želimo da imamo bilo šta sa beskonačnošću, a to je Bog, moramo znati i prihvatiti svoje granice.” 👇 Mary Esther Harding, britansko-američka jungovska analitičarka koja je bila prva značajna jungovska psihoanalitičarka u Sjedinjenim Državama
Fadil Jonuz / blog "slobodna zona" 