Gavran – Edgar Alan Po

Jednom, usred mračne noći, seđah tužan u samoći
Nad knjigama čiju mudrost zaborava dani skriše
San mi oči već sklopio, kad lupkanje začuh ti’o
Na vratima moje sobe i kucanje neko tiše…
„To poseta mora da je” – usne jedva prosloviše…
Samo to i ništa više.

Oh, sećam se vrlo jasno: decembarsko doba kasno.
Sa panjeva dogorelih senke i još treperiše…
Čekam osvit, ali nema zaborava ni melema
Bolnom srcu za Lenorom. Nju anđeli uskriliše;
Sad po raju s njima šeće… al’ ovde je niko neće
Videt ni zvat nikad više.

I od šuma i pokreta zavesa mi od skerleta
Fantastične slutnje jezom svu mi dušu ispuniše –
Da bih srcu mira steko – stah ponavljat što sam reko:
„Posetilac neki to je na vratima sobe moje,
Posetilac kasni to je, pa kucnuo malo tiše”,
Samo to i ništa više.

Ko ohrabren glasom tijem – ustah tajnu da otkrijem:
„Gospodine ili Gospo!”, rekoh, „vaši kucnji biše
Nešto tiho, poluglasno, a ja dremljiv ne čuh jasno…
Oprostite, ja ih začuh tek kada se ponoviše.”
I ja priđoh ka vratima da pogledam koga ima:
Napolju mrak – ništa više!

U noć pustu gledajući – dugo stajah strahujući:
Sumnjah, sanjah čudne snove koje smrtni još ne sniše…
Ali ništa kroz tu tminu ne naruši mir, tišinu,
Samo reč „Lenora” ti’o kao da sam ponovio,
Pa se i ti ponovljeni glasi mrakom izgubiše,
Samo to i ništa više!

Ja se vratim i zatvorim, a u duši jadom gorim,
A kucanja, nešto jača, gle, opet se ponoviše…
„Da, izvesno, nema spora: to se čuje sa prozora…”
I želje me opet zovu da ispitam tajnu ovu,
I odagnam slutnje koje moje srce uzbudiše;
To je vetar, ništa više.

Tad otvorih prozor sobni, a iz mraka Gavran kobni,
Veličanstven, zaleprša, šumno mu se krila sviše.
Davnog doba ptica mraka ni pozdrava ne da znaka;
Gospodski se samo vinu ka poprsju Paladinu
Iznad vrata moje sobe kud ga krila uzvisiše,
Slete, stade, ništa više.

Čudni izgled ptice crne bol mi u smeh preobrne,
Dostojanstvo i ozbiljnost sa likom se crnim sliše…
Rekoh: „Gle, ostrižen ti si, i plašljivac vidim nisi,
Crn glasniče dana ovih, sa obala Plutonovih,
Tamo, na tim obalama kako ti se ime piše?”
Gavran reče: „Nikad više!”

Začudi me ptica stara kako jasno odgovara,
(Mada njene čudne reči s pitanjem se ne složiše)
Jer baš niko dosad živi nema sreće da doživi:
Ko ja sad što gledam kako crna ptica stoji tako
Ko da ona i poprsje u jedan se lik sališe
Sa imenom: Nikad više!

Ali Gavran, sedeć tamo, tu reč jednu reče samo,
Ko svi snovi duše crne da se u toj reči zbiše,
Nit što reče, nit pomenu, niti jednim perom krenu;
No kad šapnuh: sutra veče, ko i snovi moje sreće,
I on će me ostaviti ko što me svi ostaviše!
Gavran reče: „Nikad više!”

Odgovor što ptica dade iznenadi mene sade.
Nema sumnje: sva se znanja u toj jednoj reči zbiše.
Što je čula ptica stara od nesrećnog gospodara
Kog su mračne kobne sile progonile i gonile,
Pa od pesme tugovanke samo refren ostaviše,
Tužni refren: „Nikad više!”

I gledajuć pticu tako – osmehnuh se opet lako
A ruke mi ka njoj bliže naslonjaču prisloniše;
Na kadivu meku sedoh i vezujuć misli htedoh
Saznat: šta ta čudna, zlobna, od starina davnih kobna,
Ko znak jada crna ptica koja i zlim duhom diše,
Misli gračuć: „Nikad više!”

Razmišljo sam tu sedeći, ništa više ne zboreći.
Žarke oči ptice crne moje srce zapališe.
Misli – jedna drugu gone… Na uzglavlje glava klone…
Na uzglavlju od kadive, ljubičaste treperive,
Počinuti – tu gde senke nekad žarko treperiše,
Ona neće nikad više!

I ko ruke serafima – nevidljivim kandilima
Da, mašući, ceo vazduh miomirom ispuniše…
I hod njihov ko da čujem… „Ah, jadniče!”, uzvikujem,
„Bog te, eto, tim spasava; to je čaša zaborava.
Ispij! To će i sećanje na Lenoru da ti zbriše.”
Gavran reče: „Nikad više!”

„Proroče i zlokobnjače! Ptico il’ anatemnjače!
Bilo da te vražja tajna nosi hrabra i očajna,
Pa oluje na ukletu obalu te izbaciše –
K domu u kom užas vlada, reci: da li Gileada
Ima leka srcu koje snovi sreće ostaviše?”
Gavran reče: „Nikad više!”

„Proroče i zlokobnjače! Ptico il’ anatemnjače!
Zaklinjem te nebom, Bogom, čije ruke sve stvoriše,
Jadnoj duši želju njenu – reci: da l’ ću u Edenu
Zagrliti kad Lenoru, koju sad u rajskom horu,
Zovu tako i anđeli što je k nebu uskriliše?”
Gavran reče: „Nikad više!”

„Ptico, ili vraže crni!”, rekoh, „mraku svom se vrni,
Oluji i obalama koje tebe ispiliše!
Jer ni perce neću koje da me seća laži tvoje!
S poprsja se skidaj toga! Vadi kljun iz srca moga!
Lik tvoj nek se iz očiju i sećanja mog izbriše!”
Gavran reče: „Nikad više!”

I sad iznad vrata moji’ nepomičan Gavran stoji,
Na poprsju Paladinom, dok u sobi sve je tiše…
Oči su mu – vatra živa ko demona koji sniva
A lampa ga osvetljava i na podu ocrtava –
Iz te senke treperive, koju zraci osenčiše
Neću izić’ nikad više!

Emancipacija žene

“U društvu koje više ne poznaje ni Podvižnika ni Ratnika, u društvu gde ruke poslednjih aristokrata više nisu navikle na mač i skiptar, već na teniski reket ili šejker za koktele, u društvu gde je poželjan muški tip bokser ili filmski glumac, da ne govorimo o tupim maskama „intelektualaca“ i „profesora“, narcisoidnih lutkarskih „umetnika“ ili prljavih bankara i političara, onda u takvom društvu je sasvim prirodno je da se žena diže i traži za sebe prava na „ličnost“ i slobodu, shvaćena u anarhičnom i individualističkom smislu karakterističnom za poslednja vremena.

I ako je tradicionalna etika od muškaraca i žena zahtevala da uvek ostanu svoji, da na svaki mogući način ističu one osobine koje muškarce čini muškarcima, a žene čini ženama, onda savremena civilizacija, naprotiv, teži izjednačavanju, bezobličnosti, prostoru koji nije iznad, već ispod svake individualizacije i razlikovanja polova.

Ovde se radi o tome da je ono što je bilo odricanje, zapravo uzeto kao osvajanje.

Posle dugih vekova „ropstva“, žena je želela da postane slobodna, želela je da postoji za sebe. Takozvani „feminizam” je bio u stanju da ponudi ženi samo imitaciju muške ličnosti, tako da ženski „zahtevi” maskiraju fundamentalno nepoverenje nove žene u sebe, njenu nesposobnost da bude sopstvena vrednost kao žena, a ne kao čovek.
Zbog ovog nesporazuma, savremena žena vidi nešto inferiorno u tome što je žena i smatra da je gotovo uvredljivo da se prema njoj postupa „samo kao prema ženi“. Otuda je izvor dezorijentacije: zato je žena htela da se osveti, da odbrani svoje „dostojanstvo“, da pokaže svoju „vrednost“ – tako što je krenula u takmičenje sa muškarcem. Ali ona se ne takmiči sa pravim muškarcem, već sa „konstrukcijom“, “proizvodom” standardizovane, racionalističke civilizacije, koja ne zna gotovo ništa o istinskoj diferencijaciji i istinskom kvalitetu.

Očigledno je da u takvoj civilizaciji ne može biti reči ni o kakvim zaista legitimnim privilegijama, a žene koje su u stanju da prepoznaju svoj prirodni poziv i zaštite ga makar na najnižem nivou (jer nijedna seksualno zadovoljna žena ne može ni najmanje da oseti nagon da oponašaju muškarca i da mu zavidi) sasvim su sposobne da pokažu posedovanje onih intelektualnih i materijalnih svojstava i kvaliteta koji su povezani sa suprotnim polom i, uopšte, budu tražene i cenjene u savremenom društvu.

S druge strane, savremeni muškarac potpuno neodgovorno ne samo da je sve ovo dozvolio, već je i sam pomogao ženi, gurajući je da radi na ulici, u institucijama, školama, fabrikama i na svim zagađenim „raskrsnicama“ savremenog društva i moderne kulture.”
👇
Julijus Evola, italijanski filozof, književnik i slikar

“Degeneracija žene”

“Na mestima gde je na delu duhovna kastracija savremenog materijalizovanog muškarca, prećutno je vraćena prevlast ženskoj mržnji, koja se ponaša kao sudija muškarcima koji joj služe i na taj način je brutalizovana senzualnost muškaraca, što je bilo karakteristično za drevna ginekokratska društva, počinje i degeneracija žene usmerena na čisto telesni nivo, atrofija prirodnih sposobnosti, gušenje unutrašnje ženske specifičnosti.
Tako je nastao tip žene “flaperke”, ispolirane, prazne devojke, nesposobne za najmanji napor, koji prevazilazi granice njene individualnosti, koja je na kraju izgubila čak i senzualnost i žudnju za čulnim zadovoljstvima, jer za mnoge moderne žene, čak i čin fizičke ljubavi, često nije od posebnog interesa u poređenju sa narcisoidnim kultom sopstvenog tela, željom da se pokaže u odeći ili sa minimalnom odećom, fizičkom obukom, plesom, sportom, novcem i tako dalje.
Evropa više ne poznaje čistotu požrtvovanja i vernosti koja daje sve i ne zahteva ništa zauzvrat, a ljubav toliko jaku da stoji iznad osećanja isključivog posedovanja. Pored čisto konformističke i buržoaske vernosti, Evropa je izabrala i onu vrstu ljubavi koja ne dozvoljava voljenom da ne voli zauzvrat. Žena koja se posveti muškarcu počela je da traži zauzvrat da joj muškarac pripada i telom i dušom, pa se time davanje sebe muškarcu od strane žene ne samo „humanizuje“ i osiromašuje, već, što je najvažnije, žena počinje da izdaje svoju žensku suštinu, usvajajući ono što se tiče muškog načina postojanja i njegova najniža svojstva: želju za posedovanjem, pravo na raspolaganje drugim bićem i oholost.
Ali, kao i kod svakog pada, koji se povinuje zakonu ubrzanja, ovu fazu prati druga.
Kako se egocentrizam pojačava, žena od određenog trenutka počinje da se interesuje, ne za samog muškarca, već samo za ono što joj on može dati da zadovolji njene želje i sujetu. Kao rezultat toga, ona uočava i oblike propadanja koji prate površnost, odnosno praktičan i spolja usmeren život muškog tipa, koji izopačuje njenu prirodu i baca je u čvršći muški ponor rada, zarade, grozničave praktične delatnosti i čak i politike.
Ovo su rezultati zapadne „emancipacije“ koja preti da zarazi ostatak sveta, šireći se brže od kuge.
Tradicionalna žena, apsolutna žena, spoznala je sebe, pripadala sebi, imala svoje herojstvo – i, na kraju, postala viša od običnog muškarca u samodarovanju, u odbijanju da postoji za sebe, u želji da jednostavno i čisto živi samo zarad drugog.
Moderna žena, koja teži da živi samo za sebe, samouništava se. Želja da bude “ličnost” lišava ženu njene prave ličnosti.”
👇
Julijus Evola, italijanski filozof, književnik i slikar

Užas

1. Osnova prvobitnog užasa je odsustvo istine.
2. Odsustvo istine prethodi svakoj iluziji o tome.
3. Biće je od samog početka hipnotizovano iluzijom istine.
4. Stoga je od samog početka iskustvo užasa zatvoreno za svako biće.
5. Svako stvorenje je samo zbog hipnotizacije.
6. Ovaj hipnotizam je oklop odbrambene cenzure.
7. Spavanje stvorenja štiti ga od uništenja iskonskim terorom.
8. Cenzura hipnotizacije se sprovodi u tri sloja zaštite.
9. Prvi sloj je ukorenjenost bića u rodu.
10. Ovaj sloj je planetarna cenzura najbliža suštini.
11. Drugi sloj je inkarnacija bića.
12. Ovaj zaštitni sloj predstavlja kosmičku cenzuru.
13. Treći sloj je hipnoza sveobuhvatne večne stvarnosti.
14. Predstavlja poslednju granicu metafizičke cenzure.
15. Iskustvo cenzurisanog bića je besmisleno.
16. Samo prevazilaženje ova tri sloja hipnoze dosledno otvara iskustvo užasa.
17. Prvi prag užasa je susret subjekta sa njegovom neodredivom suštinom.
18. U neodredivoj suštini otkriva se nedostatak motivacije sopstvenog Ja.
19. U ovom iskustvu razotkriva se iluzija generičke ukorenjenosti.
20. Ovde biće otkriva iracionalnost svoje prave prirode.
21. Njegova ekstra-racionalnost se subjektu pojavljuje kao perspektiva NIŠTA.
22. Od ovog trenutka subjekt počinje da pravi razliku između NIŠTA i svog ličnog neznanja.
23. Već ovo prvo iskustvo užasa je fundamentalno iskustvo smrti.
24. Iz ovog iskustva počinje izbacivanje fikcije ega iz subjektivnog duha.
25. Druga struja terora je iskustvo univerzalne struje života.
26. U ovom iskustvu, biće uči osnovu svoje sopstvene inkarnacije.
27. Univerzalni tok života je fatamorgana koju generiše kosmička vagina.
28. Ovu fatamorganu karakteriše iluzija uvek obnavljajuće pobede nad NIŠTA.
29. U stvarnosti, univerzalni aspekt smrti je otelotvoren u univerzalnom toku života.
30. U ovom iskustvu biće oslobođeno hipnoze svoje kosmičke uzročnosti.
31. Treći prag užasa je otkrivanje uzaludnosti svojstvene globalnoj stvarnosti.
32. Ova sujeta nije ništa drugo do temeljna beznačajnost bića.
33. Biće otkriva da metafizička apsolutnost stvarnosti nije dovoljna garancija za njegov unutrašnji mit.
34. Sa ovim iskustvom doživljava se besmislenost pozivanja na osnovni uzrok.
35. Iskustvo transcendentne sujete je početak razlikovanja NIŠTA i NIŠTA.
36. Prevazilaženje tri praga užasa odgovara uništenju tri sloja odbrambene cenzure.
37. Posle toga sledi izlazak u ponor pravog ludila.
38. Pravo ludilo postaje jedino istinsko dostignuće subjektivnog duha.
39. Samo u njemu se u potpunosti manifestuje apsolutni užas.
40. Pravo ludilo oličava suštinu horora kao univerzalnog rastvarača.
41. Razornoj snazi užasa data je prilika da razriješi sve uzročno-posledične veze i sam osnovni uzrok.
42. Ova moć rastvara svaku iluziju subjektivnog iskustva.
43. Na kraju, iluzija istine se rastvara u apsolutnom užasu.
44. Razornu moć užasa nesvesno predviđa svako biće, čak i u njegovom dubokom ontološkom snu.
45. Ovo nesvesno osećanje se manifestuje kao čežnja za razumom.
46. ​​Drugim rečima, lični san je nada da je stvarnost razumna.
47. Čežnja za razumom je motivisana žeđom za spasenjem.
48. Univerzalni um se predstavlja kao jedina garancija mogućnosti spasenja.
49. Razum ukazuje na četiri kardinalne orijentacije spasenja.
50. Prva orijentacija je nagore i predstavlja hipnozu sa idejom ne-proizvodnog oca.
51. Druga orijentacija je usmerena naniže i predstavlja hipnozu sa idejom majke koja rađa.
52. Treća orijentacija je unutrašnja i predstavlja hipnozu sa idejom savršenog kosmičkog bića.
53. Četvrta orijentacija je usmerena ka spolja i hipnotizovana je idejom mesije oslobađanja.
54. Prema ove četiri orijentacije, univerzalna hipnoza kontroliše subjektivni princip.
55. Diktati univerzalnog uma ometaju razliku između užasa i straha.
56. Apsolutni horor ima čisto faličnu prirodu.
57. Strah ima čisto vaginalnu prirodu.
58. Suština straha je ukorenjena u prisustvu DRUGOG.
59. Strah se rađa iz dijaloga.
60. Prva faza dijaloga je dijalog sa svojima.
61. Druga faza dijaloga je dijalog sa osnovnim uzrokom.
62. Svi slojevi defanzivne cenzure prožeti su duhom dijaloga.
63. Iskustvo užasa postaje moguće tek nakon potpunog prekida dijaloga.
64. Unutrašnja realizacija apsolutnog užasa izvodljiva je u praksi aktivne kategoričke usamljenosti.
65. Prestanak dijaloga znači, u krajnjoj liniji, uništenje tri aspekta razuma: uzroka, ciljeva, pravaca.
66. Dakle, prekid dijaloga znači uništenje same nauke, kao i svih orijentacija
    👇
    Gejdar Džahidovič Džemal, ruska islamski teoretičar, aktivista, filozof, pesnik, politički i društveni aktivista