Telo i psihoza

Pokazati i manifestovati lično u psihozi je zadatak egzistencijalne analize. Trudi se da slučaj učini razumljivim i transparentnim u odnosu na konkretnu osobu, da transcendira sliku bolesti na sliku ličnosti. Slika bolesti je samo karikatura, senka samog čoveka, samo njegova projekcija u kliničku ravan, i projekcija samo jedne dimenzije ljudskog postojanja, upravo one dimenzije koja, u suštini, leži na drugoj strani. neuroze i psihoze, au okviru ovog metakliničkog prostora egzistencijalna analiza istražuje fenomene i simptome neurotične i psihotične bolesti.

U ovom prostoru on nešto otkriva i nešto budi. On tamo otkriva ljudskost, netaknutu i ​​nepovređenu; što se još uvek može videti iza svih neurotičnih poremećaja i psihotičnih pomeranja, ako egzistencijalna analiza želi da nam pokaže.

Kao što u nekim slučajevima sadržaji ostaju nesvesni, tako, u smislu nesvesne religioznosti, mogu prodreti direktno u psihozu i kroz nju doći do svesti, a onda se u psihozi može pojaviti ono pravo i originalno, ono što u normalnom stanju ostaje latentno, skriveno i zaklonjeno pod krošnjama osrednjosti i svakodnevice.

Uopšteno govoreći, kao i ranije, ostaje samo po sebi razumljivo da je normalno funkcionisanje psihofiziološkog organizma uslov za otkrivanje čovekove duhovnosti. Ne sme se samo zaboraviti da psihofizičko biće, ma kako da uslovljava ovu duhovnost, nikako ne može biti njen uzrok, ne može da izazove ovu duhovnost. Pri tome, ne treba gubiti iz vida da je u svakom slučaju to samo psihofiziološki organizam koji je podvrgnut nekom uticaju, na primer, u vidu psihotične bolesti. Narušavanje psihofizioloških funkcija može dovesti do toga da duhovna ličnost, koja stoji iza psihofiziološkog organizma i, na neki način, iznad njega, ne može da se izrazi, ne može se manifestovati: to je ono što, ni više ni manje, psihoza znači za ličnost. Čak i kod Allersa čitamo: „Bolest sprečava čoveka da se izrazi“, a autor ne propušta priliku s tim u vezi da izričito istakne da se ono što je rečeno odnosi i na „teška defektna stanja, na primer, sa dubokim idiotizam zbog nedovoljnog razvoja mozga, ide sa progresivnom demencijom u slučajevima destrukcije mozga.”

Ljudski duh zavisi od upotrebljivosti tela; da, i još više: ovo telo može da odbije svoju službu – o sličnoj situaciji sam govorio o „impotentia oboedientialis“.

Ako ne mogu da nađem duhovnog čoveka i dok ga ne nađem, jer ga je psihoza zabarikadirala i sakrila od pogleda, do tada ne mogu, naravno, terapijski da radim na njemu i poziv njemu se mora izdržati…Iz toga sledi da se logoterapeutski pristup može primeniti samo u klinički blagim ili umerenim slučajevima psihoze.
👇
Viktor Frankl, austrijski neurolog i psihijatar