Američko psihološko udruženje definiše traumu kao “emocionalni odgovor na užasan događaj poput nesreće, silovanja ili prirodne katastrofe”. Neposredno nakon događaja tipični su šok i poricanje. Dugoročne reakcije uključuju nepredvidive emocije, flešbekove, napete odnose, pa čak i fizičke simptome poput glavobolje ili mučnine.
Resursni centar za implementaciju nege zasnovan na traumi kaže da je trauma “prožimajuća“.
Njegova definicija glasi: “To je rezultat izloženosti incidentu ili nizu događaja koji su emocionalno uznemirujući ili opasni po život sa trajnim negativnim efektima na funkcionisanje pojedinca i mentalno, fizičko, socijalno, emocionalno i/ili duhovno blagostanje.
Fišer koristi definiciju koju je kreirala klinički psiholog i istraživač traume Karen Sakvitn.
Ona glasi: „Psihološka trauma je jedinstveno individualno iskustvo događaja ili trajnih uslova u kojima je sposobnost pojedinca da integriše svoje emocionalno iskustvo preplavljena (tj. njegova ili njena sposobnost da ostane prisutan, razume šta se dešava, integriše osećanja i daju smisao tom iskustvu), ili pojedinac doživljava (subjektivno) pretnju po život, telesni integritet ili zdrav razum.”
Psihološkinja i psihoterapeutkinja Ksenija Mijatović, nekadašnja pop pevačica, gostovala u podkastu Snaga uma na našem portalu i govorila na temu novih početaka, koje neretko sebi i namećemo u vreme novogodišnjih praznika.
Govoreći o životnim fazama u kojima osetimo potrebu za promenom, Ksenija Mijatović se osvrnula na maničnu potrebu za validacijom kroz broj lajkova i pratilaca na društvenim mrežama, koja je sve prisutnija kod njenih kolega iz sfere psihologije.
Jung je sugerisao da su svesne reakcije, koje su zabeležene i merene kao odgovori na verbalne stimuluse, povezane sa nesvesnim asocijacijama na reči koje se čuju. Njegovo razmišljanje je u skladu sa Frojdovim idejama izloženim u “Tumačenju snova”, posebno sa idejom da je sadržaj snova povezan sa mislima i osećanjima prošlog dana ili čak sa razmišljanjem) i osećanjima prošlih godina, od ranog detinjstva.
Takve asocijacije su, međutim, krajnje nejasne i nejasne. Asocijacije postoje, tvrdi Jung, ne između stimulusa i verbalnog odgovora, već između stimulativne reči i latentnog nesvesnog sadržaja. Određene reči-stimulansi aktiviraju nesvesni sadržaj, a on se, pak, povezuje sa drugim sadržajem. Kada se stimuliše mreža asocijativnog materijala – potisnuta sećanja, fantazije, slike, misli – dolazi do nekog poremećaja u svesti. Znaci emocionalnog uzbuđenja su pokazatelji kompleksa. Da bi se tačno utvrdilo šta je uzrok uzbuđenja, neophodno je svrsishodno ispitivanje subjekta, a zatim, ako je potrebno, pažljiva analiza dobijenih informacija. Ali, pored toga, perturbacije registrovane u ovom eksperimentu daju ključ za dalja istraživanja i potvrđuju prisustvo nesvesnih struktura koje leže ispod nivoa svesti. Često ispitanici u početku nisu mogli da shvate zašto su pojedine reči kod njih izazvale takve reakcije.
Jung je primetio da su značajni poremećaji toka svesti ponekad povezani sa naizgled bezazlenim stimulativnim rečima, kao što su „sto“ ili „štala“. Analizirajući sistematske odgovore, otkrio je da se očigledno uznemirujuće reči mogu tematski grupisati. Ove grupe ukazuju na opšti kontekst. Kada su ispitanici upitani o njihovim asocijacijama na ove grupe stimulativnih reči, postepeno su se prisećali emocionalno nabijenih trenutaka iz prošlosti. Obično su ovi trenuci uključivali traumatska iskustva. Reči stimulansa izazivale su bolne asocijacije koje su bile zakopane u nesvesnom, a te stresne asocijacije su imale uznemirujući efekat na svest. Nesvesni sadržaji odgovorni za ove poremećaje znanja, Jung je nazvao “kompleksima”.
Ustanovivši da kompleksi postoje u nesvesnom, Jung je nastavio svoja istraživanja. Koristeći mogućnosti verbalnog asocijativnog eksperimenta, mogao je prilično tačno da odredi komplekse. Precizno merenje pomoglo je da se nejasna nagađanja i spekulativne teorije transformišu u naučne podatke, u eksperimentalne činjenice, koje su odgovarale Jungovim naučnim stavovima. Jung otkriva koja bi mogla biti mera stepena emocionalnog naboja povezanog sa određenim kompleksom prebrojavanjem broja indikatora kompleksa i određivanjem jačine poremećaja koje on generiše. Ovo je pokazalo relativnu količinu psihičke energije vezane u datom kompleksu. Proučavanje nesvesnog bi se, dakle, moglo zasnivati na kvantitativnim pokazateljima. Ove informacije mogu biti korisne i za psihoterapiju, ukazujući na najozbiljnije emocionalne probleme pacijenta i šta je potrebno učiniti da se oni leče. Takvi podaci su posebno važni u kratkotrajnoj psihoterapiji.
Rezultati eksperimenata su potvrdili Jungovo mišljenje da postoje neke mentalne formacije van svesti koje postoje kao sateliti ego-svesti, a da su u stanju da izazovu neverovatne, ponekad jednostavno dramatične poremećaje ega. Ovi „gremlini“, ovi unutrašnji demoni mogu iznenaditi čoveka. Perturbacije koje proizilaze iz kompleksa moraju se jasno razlikovati od iritacija izazvanih stresorima okoline, iako mogu biti usko isprepletene sa njima.
Termin „sazvežđe“ se često pojavljuje u Jungovim tekstovima i veoma je važan u jungovskom rečniku.
Ova reč je često pogrešno shvaćena.
„Pojam jednostavno izražava činjenicu da spoljašnja situacija deblokira mentalni proces u kome je određeni sadržaj sabran i spreman za akciju. Kada kažemo da se čovek nalazi u situaciji složene konstelacije, mislimo da je u poziciji u kojoj je osuđen da reaguje na vrlo specifičan način. Reakcije koje diktira kompleks su apsolutno predvidive ako znate koji su specifični kompleksi osobe. Možemo opisati kompleksno opterećena područja psihe kao „dugmad“. Možete reći: “Ona zna koja dugmad treba da pritisnem!” Kada pritisnete određeno „dugme“, dobijate emocionalni odgovor. Drugim rečima, stvarate konstelaciju kompleksa. Ako bolje upoznate osobu, već poznajete neke od njenih „dugmadi“ i izbegavate ove osetljive oblasti ili menjate svoj uobičajeni stil ophođenja sa tim oblastima.
Svaka osoba zna šta je sazvežđe kompleksa, iz sopstvenog iskustva. Javlja se u najširem spektru emocija, od blage anksioznosti do pada u bes. Kada se kompleks konsteluje, osoba je u opasnosti da izgubi kontrolu nad svojim emocijama i izvestan stepen uređenog ponašanja. Ljudi reaguju iracionalno i često se kasnije kaju zbog onoga što su uradili. Psihološki nastrojena osoba živi sa depresivnom spoznajom da je već više puta bio u ovakvom stanju i da je tako reagovao. Štaviše, ovaj put nije mogao da se uzdrži da to ne ponovi. U konstelaciji, osoba je zarobljena demonima, čija moć prevazilazi njegovu individualnu volju. Ovo stvara osećaj bespomoćnosti. Čak i kada čovek vidi kako se pretvara u slabovoljno žrtvu unutrašnje prinude, nešto kaže ili uradi, znajući da je bolje da to ne čini, i dalje se vrti poznati opaki scenario. Situacija koja konsteluje kompleks oživljava moćne intrapsihičke sile.
Arhitektura ovih sazvežđa „određena je kompleksima koji imaju svoju specifičnu energiju. „Energija“ kompleksa (ovaj termin će biti potpunije razvijen u sledećem poglavlju) odnosi se na potencijalnu količinu osećanja i radnji koje se nalaze u „magnetnom polju“ jezgra kompleksa. Kompleksi imaju energiju koja se može predstaviti kao rotacija elektrona oko atomskog jezgra. Kada su stimulisani situacijom ili događajem, oni generišu bljesak energije i prelaze na drugi nivo, i to se ponavlja dok se ne ispolje u svesti. Njihova energija prodire u ljusku ego-svesti i preplavljuje je, podstičući ih da isprazne deo emocionalne energije. Kada se to dogodi, ego ne može sasvim da kontroliše svest, kao ni telo. Osoba je prepuštena na milost i nemilost ovim pražnjenjima energije koja se dešavaju van kontrole Ega. Jedino što Egu preostaje u slučaju visokog intenziteta procesa jeste da zadrži deo energije kompleksa u sebi i minimizira emocionalne i fizičke izlive. Ali u velikoj meri, niko od nas ne može biti u potpunosti odgovoran za ono što kažemo i radimo dok smo preplavljeni kompleksom. Nepotrebno je reći da se to ne može opravdati na sudu. Ponekad društvo postavlja strože standarde u poređenju sa mentalnim standardima.
Složenost psihe (izvinite zbog igre reči) postaje očigledna. Jungova teorija se ponekad nazivala „kompleksnom psihologijom“ (umesto poznatog naziva „analitička psihologija“); i složenost i pojam kompleksa čine osnovu njegovog shvatanja mentalnog. Mentalno je policentrično, njegovi različiti centri imaju svoju energiju, ciljeve, pa čak i neku svest.
Sa ovakvim načinom razmišljanja o ličnoj organizaciji, ego kompleks je jedan od mnogih. Svaki kompleks ima svoj specifični kvant energije. Kada govorimo o energiji ega, mislimo na „slobodnu volju“.
Kompleks, po pravilu, deluje unutar polja svesti, ali to nije uvek slučaj. Ponekad se perturbacije dešavaju izvan psihičkog kao takvog. Jung je skrenuo pažnju na činjenicu da kompleks može uticati na objekte i druge ljude u okolnom svetu, poput poltergajsta ili veoma suptilnog uticaja na druge ljude.
Jung je napravio još jedno zanimljivo zapažanje o kompleksima. Čovek ponekad može da blokira uticaj spoljašnjeg stimulusa i spreči konstelaciju kompleksa: „Osobe sa jakom voljom mogu verbalnom aktivnošću da brzom reakcijom zaklone značenja stimulativnih reči, tako da do njih ne dođu u trenutku. sve, osim kada se štite zaista važni. lične tajne. To znači da ljudi mogu da kontrolišu svoje nesvesne reakcije namerno štiteći se od spoljašnjih stimulansa. Prevazilazeći ovu prepreku u situaciji testiranja, Jung je stvorio, u stvari, prototip detektora laži. To je bio nusproizvod eksperimenta verbalne asocijacije. 👇 Murray Stein, kanadski psihoanalitičar, jungovske orijentacije
Radnja filma smeštena je u 1959. godinu. Sedam momaka, Nil Peri, Tod Anderson, Noks Overstrit, Čarli Dalton, Ričard Kameron, Stiven Miks i Džerard Pits, pohađaju prestižnu akademiju „Velton“ za dečake, koja se bazira na četiri principa: tradiciji, časti, disciplini i odličnosti.
Prvog dana nove školske godine, učenicima se predstavljaju sva pravila akademije. Međutim, njihov novi profesor engleskog jezika Džon Kiting govori učenicima kako mogu da ga zovu „O, kapetane! Moj kapetane!” (iz poeme Volta Vitmana o Abrahamu Linkolnu), ukoliko će im tako biti lakše na časovima. Njegova prva lekcija kosi se sa standardima akademije „Velton“. Kiting izvodi učenike u dvorište i govori im da se fokusiraju na ideju carpe diem (latinski: Iskoristi dan). Na narednom času, Nil čita uvod iz njihovog udžbenika za književnost, Razumeti književnost, fikcionalnog akademskog književnika dr Dž. Evansa Pitčarda, u kome se opisuje kako da se postavi kvalitet knjiga na skalu i da se oceni brojem. Kiting kaže kako je to jedna smešna matematička kritika i govori učenicima da iscepaju uvod iz svojih udžbenika. Takođe im preporučuje da ga uopšte ne koriste. Na jednom od naredni časova, Kiting govori učenicima da se popnu na svoje stolove i gledaju svet drugim očima, kao što je Henri Dejvid Toro mislio kada je napisao: „Univerzum je mudriji nego što naše oči to vide“.
Dečaci shvataju (kao i gledaoci) da autoritet treba poštovati samo kada smatramo da je to ispravno, kada nam srce tako govori. Oni ponovo osnivaju stari književni klub, čiji je Kiting nekada bio član, pod imenom Društvo mrtvih pesnika. Tod počinje da piše, shvatajući da zaista ima mnogo talenta. Čarli Dalton se ohrabruje i u školskim novinama objavljuje članak o tome kako treba dozvoliti i devojkama da pohađaju „Velton“. Članak govori o tome kako to treba dozvoliti kako bi momci imali makar malo zadovoljstva na akademiji. Zbog ovoga, on biva kažnjen od strane direktora i profesora, izuzev Kitinga.
Psihoanaliza je nastala u Beču, a rodni grad imunopsihijatrije će sasvim izvesno biti Kragujevac. Ovaj novi studijski program se nalazi u fazi pripreme za akreditaciju, a njegov idejni tvorac je psihijatar Milica Borovčanin, vanredni profesor na ovdašnjem Fakultetu medicinskih nauka. Pojednostavljeno rečeno, imunopsihijatrija se bavi proučavanjem veza i odnosa između fizičkih i psihičkih problema, s tim da ovom studijskom programu tek predstoji zvanična akademska valorizacija.
– Na kragujevačkom Fakultetu medicinskih nauka već više od petnaest godina proučavamo uzročnoposledične odnose između somatskih i mentalnih oboljenja, imunskog i nervnog sistema, a ta medicinska problematika je označena terminom imunopsihijatrija. Na toj temi sam i doktorirala 2012, a trenutno sa grupom kolega iz različitih oblasti pišem rad po pozivu za jedan vrhunski naučni časopis. Na mom fakultetu je već sazrela ideja o akademskoj valorizaciji i akreditaciji ovog novog studijskog programa, a moja želja je da se imunopsihijatrija predaje kao i svi drugi predmeti – kaže profesorka Borovčanin
Fadil Jonuz / blog "slobodna zona" 