Geštalt terapija

“Pojedinac koji je potpuno prepušten sam sebi praktično nema šanse da preživi. Da bi preživeo, čoveku su potrebni drugi ljudi. Još manje su šanse osobe koja je ostala sama za psihički i emocionalni opstanak. Na psihološkom nivou, čoveku je potreban kontakt sa drugim ljudima u istoj meri u kojoj je na fiziološkom nivou potrebna hrana i piće. Osećaj pripadnosti grupi prirodan je za čoveka koliko i fiziološki impulsi koji mu obezbeđuju opstanak. Čini se da je osećaj pripadnosti primarni psihološki impuls preživljavanja.
Sagledavajući pojedinca kao funkciju polja koje ujedinjuje organizam i okolinu, i verujući da ljudsko ponašanje odražava njegov odnos u ovom polju, geštalt pristup povezuje ideje čoveka kao pojedinca i kao društvenog bića. Starije psihološke teorije su opisivale ljudski život kao stalni sukob između pojedinca i njegovog okruženja. Život vidimo kao interakciju između njih u polju koje se stalno menja. Stalna promena polja, izazvana kako njegovom sopstvenom prirodom, tako i onim što radimo u njemu, zahteva fleksibilnost i promenljivost oblika i načina interakcije.
U ovom promenljivom polju, mi psiholozi i psihoterapeuti smo zainteresovani za stalno promenljive konstelacije pojedinca koji se stalno menja. Kontinuirane promene su neophodne za njegov opstanak. Neuroza nastaje kada pojedinac nije u stanju da promeni svoj način delovanja i načine interakcije sa okolinom. Ako je pojedinac vezan za zastarele načine delovanja, gubi sposobnost da zadovolji svoje potrebe, uključujući i društvene. Mnoštvo otuđenih, izolovanih, nepovezanih ljudi koje vidimo oko sebe je jasan dokaz da se takva nesposobnost lako može pojaviti.
Za ovo otuđenje ne možemo kriviti ni pojedinca ni okolinu ako čoveka posmatramo kao pojedinca i kao društveno biće, odnosno kao deo polja koje obuhvata organizam i okolinu. U prvom poglavlju, govoreći o starom psihofizičkom problemu, primetili smo da je između elemenata koji čine celinu nemoguće uspostaviti uzročno-posledičnu vezu. Pošto su pojedinac i njegovo okruženje elementi jedne celine, nijedan od ovih elemenata ne može biti odgovoran za bolesti drugog.
Ali oba elementa su bolesna. Društvo u kojem postoji mnogo neurotičnih pojedinaca mora biti neurotično društvo. I takođe značajan broj pojedinaca koji žive u neurotičnom društvu moraju biti neurotični.
Osoba koja je sposobna da živi u zainteresovanom kontaktu sa svojim društvom, a da ga ono ne apsorbuje, ali nije otuđeno od njega, dobro je integrisana ličnost. On se oslanja na sebe, jer razume odnos između sebe i društva, kao što deo tela instinktivno razume svoj odnos prema telu-kao-celini. To je osoba koja oseća kontaktnu granicu između sebe i društva, koja Cezaru daje ono što je Cezarovo i zadržava za sebe ono što mu pripada. Cilj psihoterapije je stvaranje takvog čoveka.
Ideal demokratije je stvaranje društva sa takvim karakteristikama, u kome, s obzirom na izvesnost njegovih potreba, svi učestvuju u korist svih. Takvo društvo je u zainteresovanom kontaktu sa svojim članovima. Granica kontakta između pojedinca i grupe je jasno povučena i definitivno se oseća. Pojedinac nije stavljen u službu grupe, kao što grupa nije na milost i nemilost pojedinca. Takvim društvom vlada princip homeostaze, samoregulacije. Društvo poput tela prvenstveno odgovara na svoje dominantne potrebe. Ako celom društvu preti požar, svi će pokušati da ugase plamen, spasavajući živote i imovinu. Poput tela koje nastoji da sve svoje članove održi netaknutim, u dobro uređenom ili samoregulisanom društvu, komšije, a po potrebi i celo društvo, uključiće se u borbu protiv požara koji preti bar jednoj kući. Članovi društva i njegovi vladari će se identifikovati jedni sa drugima.

Čovekova urođena težnja za socijalnom i psihološkom ravnotežom izgleda da je suptilna i precizna kao i njegov osećaj za fizičku ravnotežu. U svakom trenutku on se kreće na socijalnom ili psihološkom nivou ka ovoj ravnoteži, balansirajući svoje lične potrebe sa zahtevima društva. Njegove poteškoće ne proizilaze iz želje da se odbaci ovakva ravnoteža, već iz pogrešnosti pokreta osmišljenih da je uspostave i održe.
Osoba koja u potrazi za tačkom ravnoteže prelazi granicu kontakta, prešavši na stranu društva, pa se nađe u oštrom sukobu sa njim, nazivamo zločincem. U našem društvu zločinac je osoba koja prisvaja funkcije koje se tradicionalno smatraju prerogativima države.
Ako se čovek, u potrazi za ravnotežom, sve više povlači i dopušta preuveličane nasrtaje društva, koje ga preopterećuje svojim zahtevima i istovremeno ga otuđuje od društvenog života, ako čovek dozvoljava društvu da ga stimuliše i oblikuje, mi nazivaju neurotičnim. Neurotičar nije u stanju da jasno sagleda svoje potrebe i zbog toga ih ne može zadovoljiti. Ne ume da se dovoljno jasno razlikuje od ostatka sveta, stavlja društvo iznad samog života, a sebe ispod. Zločinac takođe ne ume da se razlikuje od ostatka sveta, zbog čega ne vidi potrebe drugih i zanemaruje ih, ali on, za razliku od neurotičara, sebe stavlja iznad života, a društvo ispod.
Kako može nastati takva neravnoteža na polju koje spaja organizam i okolinu? Sociolozi bi ovo pitanje razmatrali sa stanovišta životne sredine. Psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti posmatraju šta se dešava kod pojedinca.
Neravnoteža, čini mi se, nastaje kada pojedinac i grupa istovremeno doživljavaju različite potrebe, a pojedinac nije u stanju da odluči koja od njih dominira. Grupa može biti porodica, država, društveni krug, zaposleni – bilo koja kombinacija ljudi koji imaju određene funkcionalne odnose jedni sa drugima u nekom trenutku. Pojedinac koji je deo ove grupe oseća potrebu za kontaktom sa njom kao jednim od primarnih psiholoških impulsa koji obezbeđuju opstanak, mada, naravno, tu potrebu on ne doživljava sve vreme istim intenzitetom. Ali kada on istovremeno sa ovom potrebom doživi i neku ličnu potrebu, čije zadovoljenje zahteva napuštanje grupe, nastaju poteškoće.
U situaciji konfliktnih potreba, pojedinac mora biti u stanju da donese jasnu i definitivnu odluku. Nakon što je doneo takvu odluku, on ili ostaje u kontaktu ili odlazi. On mora privremeno da žrtvuje manje važnu potrebu za važniju, i to čini. Ni za njega, ni za one oko njega, to nije povezano sa značajnijim posledicama. Ali ako nije sposoban za diskriminaciju i ne može da donese odluku, ili ako nije zadovoljan odlukom koju donosi, ne može biti u potpunosti u kontaktu, niti potpuno otići, a to negativno utiče i na njega i na one oko njega.
Čini se da svi ljudi imaju urođenu sklonost za rituale. Ritual se može definisati kao izraz osećaja društvene pripadnosti, potrebe za kontaktom sa grupom. Tu potrebu nalazimo ne samo u ranim fazama ljudskog razvoja, već iu visoko civilizovanim grupama. Dečja igra se u velikoj meri sastoji od glume i ponavljanja rituala. Izraz ove potrebe su parade, festivali, verske službe.
Očigledno, izopačenost ove potrebe leži u osnovi opsesivno-kompulzivnih neuroza, koje se manifestuju u takvim naizgled smešnim oblicima ponašanja kao što je potreba za pranjem ruku svakih dvadeset minuta. Opsesivni rituali ove vrste uvek imaju ne samo lične, već i društvene korene. Ali oni održavaju društvenu formu bez društvenog sadržaja, a u isto vreme ne mogu da zadovolje promenljive potrebe pojedinca. Ovo je potpuno besplodan način izražavanja, ne daje ništa ni Cezaru ni sebi.
Ali čini se da i normalni ljudi imaju potrebu za ritualima. Ako se neki važan događaj ne proslavi nekim pravim ritualom – nazdravljanjem, rukovanjem, govorima, procesijama, ceremonijama – onda postoji osećaj besmisla i praznine. Ritual je dizajniran da pruži iskustvo reda, forme i svrhe. U psihološkom smislu, možemo reći da ritual čini geštalt jasnijim, pruža veću sigurnost u percepciji figure. Tako, na primer, svi osećamo potrebu za određenim ritualima u slučaju smrti. Čak i najcivilizovaniji građani bi bili šokirani kada bismo samo trpali leševe u vreće i odlagali ih.

Ritual ne samo da zadovoljava najdublje potrebe pojedinca, već ima i društvenu vrednost, pojačavajući značaj grupnog života za opstanak. Drill drill, na primer, ne samo da poboljšava koordinaciju učesnika, već i poboljšava njihovu sposobnost da deluju zajedno kako bi zaštitili interese grupe. Magija – koja je jednostavno manipulacija drugima u fantaziji – služi za povećanje vrednosti grupe kao sredstva za postizanje cilja. Koristi se za obezbeđenje podrške povoljnih sila, obdarenih pozitivnom kateksom, i za uništavanje sila koje izazivaju strah, odnosno obdarenih negativnom kateksom.
Kakva god da je vrednost rituala za grupu, ritual nužno prekida – a to je ono što mu je namera da uradi – barem neke od spontanih i ličnih procesa pojedinaca u grupi. U odnosu na učešće u ritualu, sve ostale radnje ispadaju kao profanacija. Veća koncentracija, poput one koja odgovara dominantnoj potrebi za preživljavanjem, potrebna je i postiže se kroz svečanost i poštovanje. Samo puno učešće cele ličnosti, bez slabljenja svesti osobe o sebi ili o drugima, može u njoj izazvati takav religiozni osećaj intenziteta postojanja, takvu egzaltaciju ili integraciju; samo sa takvom potpunošću pojedinac se može osećati delom grupe.
Ali takvo pojačavanje osećanja moguće je samo ako ništa ne sprečava punoću učešća. Ako je proces prekinut nekom interferencijom spolja, ili ako ga pojedinac prekine svojim fantazijama, gubi se značaj i integrisanost rituala.
Zamislite sada da tokom procesa grupne aktivnosti ili rituala, pojedinac iznenada postane svestan lične potrebe koja se čini važnijom za preživljavanje od učešća u ritualu. Pretpostavimo, na primer, da dok peva veliki hor, jedan od njegovih učesnika iznenada oseti potrebu da mokri. Njegova potreba profano ometa ritualnu radnju.
Ovde postoje tri mogućnosti: pojedinac može da ode (ali tiho, bez skretanja pažnje na sebe); on svoju potrebu može potpuno potisnuti u drugi plan, isključiti je, makar privremeno, iz postojanja; i konačno, on može da preusmeri pažnju sa svoje lične potrebe na potrebe grupe. U ovom poslednjem slučaju, on pokušava da ostane u kontaktu sa ritualom, pokušava da mu dozvoli da dominira njime, ali ne može; nastaje traumatski konflikt, kao što je sukob između straha i nestrpljenja. Horista bi mogao da izrazi svoja osećanja otprilike ovako: „Želim da idem u toalet. Želeo bih da prekinemo nastavu, ali želimo da nastavimo. Ne volimo da nas prekidaju. I nije dobro prekidati druge. Zato bih voleo da mi se ne ide u toalet i moram da se snađem. Voleo bih da mi bešika ne smeta. Kakva smetnja!
U ovom internom razgovoru, koji može izgledati savršeno bezopasan, postoji niz razloga za konfuziju (konfuziju), koji može dovesti do neuroze. Čini se da pevač nije u stanju da se jasno razlikuje od svog okruženja, a njegovo rezonovanje sadrži sva četiri mehanizma narušavanja granice kontakta koje geštalt terapija smatra osnovom neuroze. To, naravno, ne znači da je osoba u našem primeru definitivno neurotičar. Ali ako stavovi koji su u osnovi njegovog rasuđivanja postanu trajni načini razmišljanja i ponašanja, mogu postati prilično neurotični.
Sada ćemo na trenutak ostaviti jadnog pevača i razmotriti same neurotične mehanizme i njihov razvoj. Kasnije ćemo se vratiti na ovu jednostavnu situaciju, koristeći je kao model za razvoj neurotičnih obrazaca.
Svi neurotični problemi proizilaze iz nesposobnosti pojedinca da pronađe i održi pravu ravnotežu između sebe i ostatka sveta, i svi oni dele činjenicu da se kod neuroze oseća da su društvene granice i granice okruženja previše pomerene u pravcu pojedinca. Neurotičar je osoba koja je pod prevelikim pritiskom društva. Njegova neuroza je taj odbrambeni manevar koji mu pomaže da izbegne pretnju da ga preplavi svet koji ga preuzima. Ovo se ispostavlja kao najefikasniji način održavanja ravnoteže i samoregulacije u situaciji kada je, kako mu se čini, sve protiv njega.
Iako smatramo da je neuroza kao narušavanje granice kontakta u početku uzrokovana delovanjem četiri različita mehanizma, bilo bi nerealno reći da bilo koje određeno neurotično ponašanje može biti primer samo jednog od njih. Ne može se tvrditi ni da svaki određeni poremećaj na granici kontakta, svaki disbalans u polju koje spaja organizam i okolinu, stvara neurozu ili svedoči o neurotičnom obrascu.
Situacije u kojima se to dešava se u psihijatriji nazivaju traumatičnim neurozama. Traumatske neuroze su u suštini odbrambeni obrasci koji nastaju kada pojedinac pokušava da se izbori sa upadom društva od kojeg se strahuje ili susretom sa okolinom. Na primer, ako roditelji dvogodišnje dete zaključavaju celu noć u mračnom ormanu, ono doživljava gotovo nepodnošljiv stres. On se ispostavlja kao ništa, čak manje od ništa: predmet manipulacije, lišen sopstvenih prava i sopstvenih mogućnosti. „Njega“ više nema, postoje samo „oni“ i šta „oni“ mogu. Odbranom od ove situacije, dete može da stvori stabilne, nepromenljive obrasce ponašanja koji mogu da opstanu dugo nakon što opasnost prođe. Oni nastaju traumom, ali nastavljaju da deluju čak i kada sama trauma prestane da postoji.
Ali po pravilu, kršenje granice kontakta u osnovi neuroze je manje dramatično. To su uznemirujuća, hronična, svakodnevna uplitanja u razvojne procese, procese upoznavanja i prihvatanja sebe, kroz koje postižemo sposobnost oslanjanja na sebe (samopodrška) i zrelost. Kakav god oblik da imaju ove smetnje i prekidi u razvoju, oni dovode do kontinuirane konfuzije i poteškoća u razlikovanju između sebe i drugih.”
👇

Fritz Perls, nemački psihijatar, psihoanalitičar i psihoterapeut, koji je skovao termin „geštalt terapija“ da bi identifikovao oblik psihoterapije koji je razvio sa svojom suprugom Laurom Perls 1940-ih i 1950-ih.