“Jung definiše ego na sledeći način: „On je centar polja svesti kao takvog; i u meri u kojoj je obuhvaćen empirijskom individualnošću, ego je predmet svih ličnih operacija svesti. Svest je „polje“ i ono što Jung naziva „iskustvenom individualnošću“ je naša ličnost kakvu poznajemo u neposrednom iskustvu. Ego kao „subjekt svih ličnih akcija svesti” je u centru ovog polja. Termin “ego” se odnosi na iskustvo sebe kao centra volje, želje, misli i akcije. Definicija ega kao centra svesti provlači se kroz ceo Jungov rad.
Jung dalje karakteriše funkciju Ega unutar cele psihe: „Odnos psihičkog sadržaja prema egu je kriterijum njegove svesti, jer nijedan sadržaj ne može biti svestan ako nije predstavljen subjektu. Ego je “subjekt” kome se psihički sadržaj treba “prezentovati”. To je kao ogledalo. Štaviše, veza sa Egom je neophodan uslov da bilo šta postane svesno: osećanje, misao, percepcija ili fantazija. Ego je neka vrsta ogledala u kome se psiha vidi i postaje svesna. Pošto je mentalni sadržaj prihvaćen i reflektovan u Egu, može se reći da pripada svesti. Sve dok je psihički sadržaj jedva ili samo delimično svestan, on još nije shvaćen i prebiva na reflektivnoj površini Ega.
U paragrafima koji slede definiciju Ega, Jung povlači kardinalnu razliku između svesnih i nesvesnih osobina psihe: svest je ono što znamo, a nesvesno je sve što ne znamo. U drugom tekstu, napisanom otprilike u isto vreme, on daje precizniju formulaciju:
“Nesvesno nije samo nepoznato, to je pre psihičko nepoznato; a ovo definišemo kao sve one stvari u nama koje, budući da ih svest opaža, po svemu sudeći, neće se ni u kom pogledu razlikovati od poznatih mentalnih sadržaja.”
Razlika između svesnog i nesvesnog, tako fundamentalna za Jungovu opštu teoriju uma, kao i za svu dubinsku psihologiju, ukazuje na to da se neki sadržaj reflektuje od ega i čuva u svesti, gde se može dalje istraživati i kontrolisati, dok kako drugi psihički sadržaji su van svesti, privremeno ili trajno. Nesvesno apsorbuje sav mentalni materijal koji, iz bilo kog razloga, ostaje van svesti proizvoljno dugo vremena. U stvari, to je velika većina psihičkog sveta. Nesvesno je bilo glavno područje istraživanja dubinske psihologije, a Jungovo najstrastvenije interesovanje leži u istraživanju ove teritorije.
Šta je sama svest – da li je to polje gde se nalazi Ego, koje zauzima i definiše njegov centralni deo? Jednostavno rečeno, svest je svest. Ovo je stanje budnosti, posmatranja i praćenja svega što se dešava oko i u vama. Naravno, ljudi nisu jedina svesna bića na zemlji. I druge životinje su svesne, jer su očigledno obdarene sposobnošću da posmatraju šta se dešava u okruženju i reaguju na različite, pažljivo uvežbane načine. Osetljivost biljaka na njihovu okolinu može se posmatrati i kao oblik svesti. Svest sama po sebi ne razlikuje ljudsku vrstu od svih drugih oblika života. To takođe nije nešto što razlikuje odrasle od beba i dece. U najstrožem smislu, ljudska svest, u svojim suštinskim svojstvima, uopšte ne zavisi ni od starosti ni od nivoa psihičkog razvoja. Moj prijatelj, koji je bio svedok rođenja njegove ćerke, ispričao mi je koliko je bio dirnut kada je, nakon što joj je odstranjena posteljica i oči pročistile, otvorila ih i pogledala po sobi, uzimajući je. Bio je to očigledan znak svesti. Oko je indikator prisustva svesti. Njegova živost i pokretljivost signali su da svesno biće gleda u svet. Naravno, svest ne zavisi samo od vida, već i od drugih čula. Dok je još u materici, pre nego što oči odojčeta počnu da vide, ono reaguje na glasove i muziku i pokazuje izraženu reakciju. Još ne znamo tačno kada embrion prvi put dostiže nivo svesti i odziva koji bi se definitivno mogao nazvati svešću, ali to se dešava rano i svakako tokom prenatalnog perioda.
Suprotnost svesti je dubok san bez snova, potpuno odsustvo odgovora i čulne svesti. A produženo odsustvo svesti u telu je praktična definicija smrti, osim u slučajevima dužeg boravka u komi. Svest, čak i potencijal, je „faktor života“; svojstvena je samo živim organizmima.
Sve što razvoj čini sa svešću dodaje joj određeni sadržaj. U teoriji, ljudska svest se može odvojiti od svog sadržaja – misli, sećanja, identifikacija, fantazija, emocija, slika i reči koje je preplavljuju. Ali u praksi je to skoro nemoguće. U stvari, čini se da samo napredni duhovni praktičari mogu ubedljivo da pokažu takvu odvojenost. Taj istinski mudrac koji je u stanju da odvoji svest od njenih sadržaja i da ih odvoji, čija svest nije određena poistovećivanjem sa zasebnim mislima i slikama. Za većinu ljudi, svest bez opipljivog objekta u kome bi se ukorenila će izgledati previše efemerna i nestalna. Stabilnost svesti i osećaj „opipljivosti“ obično se obezbeđuje prisustvom specifičnih objekata i sadržaja, kao što su slike, sećanja, misli. Oni su ti koji stvaraju suštinu i kontinuitet svesti. Međutim, kako svedoče paralizovani, sadržaj, pa čak i ego-funkcije svesti – prosuđivanje, pamćenje, imenovanje, sposobnost govora, sposobnost prepoznavanja slika i ljudi, njihovih lica – zapravo su mnogo prolazniji i krhkiji od same svesti. . Na primer, možete potpuno izgubiti pamćenje i ostati svesni. Svest je kao soba privremeno ispunjena psihičkim sadržajem. A svest prethodi Egu, koji tada može postati njegov centar.
Za Junga, ego je glavni centar svesti i zapravo u velikoj meri određuje koji će sadržaj ostati u domenu svesti, a šta će biti preskočen i pasti u nesvesno. Ego je odgovoran za održavanje sadržaja u svesti, a takođe može, prestankom da odražava sadržaj, da ga ukloni odatle. Da upotrebimo Frojdov termin, koji je Jung smatrao prihvatljivim, Ego može da „potisne“ sadržaj koji smatra neprijatnim, nepodnošljivo bolnim ili nekompatibilnim sa drugim sadržajem. Takođe može da preuzme sadržaj iz svog nesvesnog skladišta (tj. memorijske banke) sve dok: (a) nije blokiran odbrambenim mehanizmima kao što je represija koja drži nepodnošljive sukobe van domašaja svesti, i (b) ima dovoljno jak povezanost sa egom je prilično dobro ‘proučena’.”
👇
Murray Stein, američki psihoanalitičar, pisac i predavač
Fadil Jonuz / blog "slobodna zona" 