“Iranci su izrazili želju da se trenutni događaji u zemlji nazivaju revolucijom, a ne protestima, i ja ću to poštovati. I sama verujem da je ovo revolucija u nastajanju, bez obzira na to kakav će biti krajnji rezultat. Ovo je značajno na više nivoa. Prošla su skoro tri meseca otkad je Zhinu (Mahsu) Amini ubila moralna policija, a protesti širom zemlje i dalje su u toku.
Pobune su već dugo prisutne u Iranu, posebno poslednjih godina. Problemi se gomilaju, naročito u poslednje tri godine. Ne mogu se nabrojati tragedije kojima smo bili svedoci i životi koji su izgubljeni u tom kratkom vremenskom periodu. Ipak, nijedna pobuna do sad nije bila ovoliko rasprostranjena i dugotrajna. Ali to ne znači da je ovaj put ljudima lakše da protestuju, nego što je to bilo ranije. Represivne akcije režima i nasilje u obračunu sa narodom koji protestuje besramno su okrutni. Pucanje iz vatrenog oružja nasred ulice više nije tabu. U poslednjih nekoliko nedelja više od 280 ljudi je ubijeno, od kojih najmanje 45 dece, a više od 1.500 je uhapšeno. To su samo oni za koje se zna, a stvaran broj je mnogo veći.
Protesti su započeli zbog pravila o obaveznom pokrivanju glave hidžabom, ali ključno je razumeti da se ne radi samo o hidžabu. Obavezni hidžab u srcu je režima Islamske Republike (u daljem tekstu IR), nerazdvojiv od njega, baš kao i uskraćivanje prava ženama koje traje skoro pola veka. Činjenica da su prava žena u centru zahteva pokazuje da je meta protesta čitav režim. U kontekstu Irana, ovo obuhvata sve ostalo, svako drugo tekuće pitanje, jer ljudi vide IR kao glavni uzročnik svih problema: uništene ekonomije, ekstremnog siromaštva, ekoloških problema kao što su suša i zagađenje, nedostatak društvenih i političkih soboda, itd.
Glavni slogan revolucije – “Žena, život, sloboda” – izuzetno je progresivan. Preuzet je iz kurdskog pokreta otpora. Zhina/Mahsa je bila iz Iranskog Kurdistana, i kada je masa ožalošćenih ljudi na njenoj sahrani počela da skandira taj slogan, on se brzo proširio na celu zemlju. Mislim da se nikada do sada nije dogodio ustanak protiv vlasti ili revolucija koji su bili u ovoj meri feministički, i koji su se fokusirali na ostvarivanje osnovnih ljudskih prava kroz zahtevanje prava za žene.
Pokret je takođe značajan zbog jedinstva koje je uspeo da stvori, u Iranu kao zemlji čije stanovništvo nije ni najmanje homogeno. Postoje različite etnije, zastupljene su brojne religije i razne političke struje. Raniji protesti uglavnom su bili fokusirani na određenu društvenu klasu ili etničku grupu. Ovog puta ljudi su pronašli povod da se ujedine i bore, shvativši da je neprijatelj zajednički i da progresa ne može biti dok je zemlja pod okupacijom IR.”
Jedinstvo i čistotu krvi neki smatraju osnovom života i snage civilizacije; dakle, prvobitni uzrok propadanja civilizacije je mešanje krvi. Ali i ovo je iluzija koja, između ostalog, svodi ideju civilizacije na naturalistički i biološki nivo, jer je to nivo na kojem se danas shvata rasa. Rasa, krv, nasledna čistoća krvi je jednostavno “materija”. Civilizacija u njenom istinski tradicionalnom smislu te reči nastaje tek kada na ove materijalne faktore utiče natprirodna sila višeg reda – sila koja odgovara „pontifikalnoj“ funkciji, komponenta obreda i princip duhovnosti kao osnova hijerarhijsko razlikovanje ljudi. Svaka tradicionalna civilizacija je zasnovana na „božanskom“ događaju (svaka velika civilizacija ima svoj mit o božanskim osnivačima): stoga nijedan ljudski ili naturalistički faktor ne može biti u potpunosti odgovoran. Degradacija i propadanje civilizacije uzrokovani su događajem istog reda, ali koji ima suprotno značenje – značenje degeneracije. Kada je rasa izgubila kontakt sa jedinim što može dati stabilnost, odnosno sa svetom „bića“, i kada rasa izgubi ono što čini najsuptilniji, ali istovremeno i najsuštinskiji element – unutrašnji rasa, rasa duha, u poređenju sa kojom su rasa tela i duše samo manifestacije i načini izražavanja, onda ma koliko veliki i moćni kolektivni organizmi stvoreni od ove rase su predodređeni da padnu u svet slučajnosti, oni su u nemilosti onoga što je iracionalno, promenljivo i „istorijsko” i onoga što se formira „odozdo” i spolja. Krv i etnička čistoća imale su svoju vrednost i u tradicionalnim civilizacijama, ali nikada nije opravdala primenu na ljude istih kriterijuma „čiste krvi“ koji uglavnom karakterišu kvalitet pasa ili konja – kao u slučaju nekih modernih rasističkih ideologija. Faktor „krvi“ ili „rase“ igra ulogu, ne zato što postoji u „duši“ (u umu ili pogledu pojedinca), već zato što je prisutan u dubljim silama života; tradicije ga osećaju i deluju na njega, dajući mu formu.” 👇 Julijus Evola, italijanski filozof, književnik i slikar
Šta znači biti šizoidan?
To je osoba koja poseduje visoku osetljivost, kao da je rođena bez zaštite od lavine zvukova, mirisa, osećanja ljudi u okolini, njihovih misli i namera, ta osoba se krije od svega, u svoj bogati unutrašnji svet. Šizoidi čitaju protok informacija direktno, preko svake ćelije tela, hraneći njihov intelekt i dovodeći ga do bolnih grčeva.
Na kraju krajeva, Intelekt je njegov element, njegov prijatelj i njegov bog. Jasno vide ko laže, ko se hvali, ko je otvoren, ko je loš, a ko srećan. Oni ne vide očima, već nečim drugim, čak i kada osoba spolja predstavlja priraslu masku “dobrote”. Naučiti verovati svojoj viziji jedan je od važnih zadataka šizoida, budući da se od detinjstva spoljna slika, potvrđena okolinom i njegovom percepcijom onoga što se dešava, po pravilu ne podudaraju.
Večno pitanje koje ga brine – ko je poludeo, ja ili svet? Nikada mu nije dosadno samom. Naći će nešto da radi sam sa sobom, čak i ako ništa ne uradi. Omiljena zabava šizoida je da bude miran, gleda u daljinu i sluša tišinu. Ne bi mu palo na pamet da pozove nekoga besposlenog da „samo ćaska“. A ako to radi, to je samo zato što su ga učili u detinjstvu – to je ljudima važno i ponekad je potrebno to učiniti, ako su vam dragi. “Samo ćaskanje” za njih je izazov, posao.
👇
“Ličnosti čiji je karakter suštinski šizoidan su predmet široko rasprostranjenog nesporazuma zasnovanog na uobičajenom pogrešnom shvatanju da je šizoidna dinamika uvek u velikoj meri primitivna. Nepovratna psihotična dijagnoza šizofrenije stavlja osobu u veoma nestabilnu oblast šizoidnog kontinuuma, a ponašanje šizoidne osobe je često nekonvencionalno, bizarno ili čak ekscentrično. Drugi ne-šizoidni ljudi imaju tendenciju da patologiziraju ljude sa šizoidnom dinamikom, iako mogu biti kompetentni i autonomni i imaju značajne jake oblasti Ega. Zaista, šizoidni ljudi se kreću od hospitalizovanih katatonika do kreativnih genija.
Osoba može biti šizoidna na bilo kom nivou – od psihološki nesposobne do više nego normalne. Pošto su odbrane koje koriste šizoidi prilično primitivne (na primer, povlačenje u fantaziju), moguće je da su zdravi šizoidi ređi od bolesnih, ali ne znam ni jednu naučnu studiju ili sistematsko kliničko posmatranje koje bi to empirijski potvrdilo. Pretpostavka je da ljudi sa ovim tipom karaktera otvaraju mogućnosti poput filozofskog istraživanja, duhovnih disciplina, teoretskih nauka i kreativnih aktivnosti u umetnosti. Na granici šizoidnog spektra, koji odgovara visokom nivou funkcionisanja, nalazimo ljude poput Ludviga Vitgenštajna, Marte Grejem i drugih veoma originalnih i izuzetnih ličnosti.
Godine 1980, u objavljenom DSM-III, uslovi koje bi većina analitičara smatrali različitim mogućnostima na šizoidnom spektru, ili kao minimalne varijante opšte šizoidne teme, opisani su kao diskretne kategorije DSM-a. Teorijske poteškoće povezane sa ovom odlukom odražavaju razlike u savremenim pogledima, koji su, takoreći, eho dugogodišnjih neslaganja o prirodi određenih šizoidnih stanja. Većina analitičara i dalje gleda na dijagnoze šizoidnih, šizotipnih i izbegavajućih poremećaja ličnosti kao nepsihotične verzije šizoidnog karaktera, a dijagnoze šizofrenije, šizofreniformnog i šizoafektivnog poremećaja kao psihotični nivo šizoidnog funkcionisanja.
Nagoni, afekti i temperament šizoidnih ličnosti
Kliničko iskustvo sugeriše da temperamentne osobe koje postanu šizoidne hiperreaktivne i lako prestimulisane. Šizoidni pacijenti često sebe opisuju kao urođeno osetljive, a njihovi rođaci često navode da su u detinjstvu bili pritisnuti sa previše svetla, buke ili pokreta. Kao da su nervni završeci kod šizoida bliže površini nego kod svih ostalih.
Kontrolisana zapažanja i proučavanja temperamenta kod dece potvrdila su izveštaje generacija roditelja da dok se većina novorođenčadi grči, drži i drži uz telo svog staratelja, neka novorođenčad „okoštavaju“ ili izbegavaju – kao da ih je odrasla osoba napala i narušila njihovu bezbednost. Može se očekivati da su takva deca konstitucionalno sklona formiranju šizoidne strukture ličnosti, posebno ako postoji „loše slaganje“ između njih i onih koji o njima vrše glavnu brigu.
U oblasti nagona, prema klasičnom shvatanju, izgleda da se šizoidna ličnost bori sa problemima na oralnom nivou. Naime: ono je zaokupljeno potrebom da izbegne opasnost da bude progutano, sisano, žvakano, vezano, pojedeno. Jedan talentovani šizoidni terapeut u supervizorskoj grupi, kojoj pripadam, jednom je članovima grupe opisao svoje živopisne fantazije da su krug koji su članovi grupe fizički formirali ogromna usta ili džinovsko „C“. Terapeut je zamišljao da ako razotkrije svoju ranjivost govoreći iskreno o svojim osećanjima prema pacijentima, grupa će mu se zatvoriti, C će se pretvoriti u O, on će se ugušiti i umrijeti.
Fantazije poput ovih zahtevaju sledeća tumačenja: one su projekcije i transformacije maštareve sopstvene gladi. Šizoidne ličnosti ne doživljavaju takve upijajuće nagone koje dolaze iz samog sebe. Umesto toga, oni doživljavaju svet oko sebe kao prostor pun konzumirajućih, perverznih, destruktivnih sila koje ugrožavaju bezbednost i individualnost.
Fairbairnovo shvatanje šizoidnog stanja kao „gladi za ljubavlju“ nije upućeno svakodnevnim iskustvima šizoidne ličnosti, već osnovnoj i novonastajućoj dinamici suprotnih tendencija – povlačenju, izbegavanju, traženju zadovoljstva u fantaziji, odbacivanju fizičkog i materijalnog sveta. Šizoidni ljudi su fizički mršavi – od emotivnog instikta za sopstvenom proždrljivošću.
Isto tako, šizoidni ljudi ne izgledaju kao izrazito agresivne ličnosti, uprkos činjenici da neke od njihovih fantazija sadrže nasilje. Članovi njihovih porodica i prijatelji često smatraju ove ljude neobično mekim, smirenim. O jednom od mojih prijatelja, čijoj se stalnoj mirnoći i šizoidnoj ravnodušnosti prema konvencionalnim normama već dugo divim, na njegovom venčanju njegova starija sestra je s ljubavlju govorila da je oduvek bio „krotak čovek“. Ova mekoća postoji u šarmantnom kontrastu sa njihovom ljubavlju prema horor filmovima, pravim kriminalističkim knjigama i apokaliptičnim vizijama uništenja sveta. U ovom slučaju, lako je pretpostaviti zaštitu od nagona, ali prema svesnom iskustvu ovih ljudi i utisku koji ostavljaju na druge, oni su slatki, smireni, privlačni ekscentrici. Većina analitičara koji su morali da rade sa ljudima ovog tipa došli su do zaključka da su šizoidni pacijenti zakopali i svoju glad i svoju agresiju pod debelim, teškim pokrivačem odbrane.
Međutim, iznenađujuće, jedna od najupečatljivijih karakteristika mnogih visokofunkcionalnih pojedinaca sa šizoidnom dinamikom je nedostatak opšte odbrane. Oni imaju tendenciju da budu u kontaktu sa mnogim emocionalnim reakcijama do nivoa istinskog iskustva, što otuđuje, pa čak i plaši one sa kojima komuniciraju. Za šizoidne ljude je svojstveno da su zbunjeni: kako svi drugi mogu biti tako uspešni u obmanjivanju sebe, ako je surova istina života tako očigledna.
Otuđenost od koje šizoidni ljudi toliko trpe potiče delimično od iskustva da njihove emocionalne, intuitivne i senzualne sposobnosti nisu dovoljno cenjene – drugi jednostavno ne vide šta rade. Sposobnost šizoidnih ljudi da percipiraju ono što drugi ljudi ne prepoznaju ili ignorišu je toliko prirodna i uspešna da nisu dovoljno empatični prema manje transparentnom, manje ambivalentnom, manje emocionalno traumatičnom svetu ne-šizoidnih ljudi.
Čini se da se šizoidni ljudi ne bore sa problemima izazvanim stidom ili krivicom. Oni imaju tendenciju da sasvim potpuno prihvate i sebe i svet – kao da nemaju unutrašnje želje da sagledaju razliku stvari ili pate od osude. Možda pate od značajne anksioznosti oko bazalne sigurnosti. Osećajući se preplavljenim, kriju se – ili bukvalno odlazeći u samoću ili uranjajući u svoje fantazije.
Šizoidi, više od drugih, ispadaju „autsajderi“, posmatrači, istraživači ljudske egzistencije. „Cepanje“ sadržano u etimologiji reči „šizoid“ manifestuje se u dve oblasti: između sopstvenog „ja“ i spoljašnjeg sveta; između doživljenog sopstva i želje. Kada analitičari govore o iskustvu podele kod šizoidnih ljudi, oni misle na osećaj odvojenosti od nekog dela sebe ili od života uopšte. Odbrambeni mehanizam cepanja, u kome osoba naizmenično izražava jedno stanje Ega, pa drugo, suprotno, ili, defanzivno, deli svet na apsolutno dobre i apsolutno loše aspekte, različita je upotreba reči.” 👇 Nancy McWilliams,američka profesorka na Visokoj školi za primenjenu i praktičnu psihologiju naUniverzitetu Rutgers
Fadil Jonuz / blog "slobodna zona" 