Traumatizacija kao sindrom „nerealizacije“
Sama sinteza nije dovoljna za integraciju. Takođe zahteva čisto ljudsku sposobnost stvaranja značenja, holistički osećaj za vreme, stvarnost, sebe i lično iskustvo. Složene mentalne aktivnosti kao što je realizacija zahtevaju viši nivo mentalnog funkcionisanja od sinteze. Za osobe koje su preživele traumu, ova akcija predstavlja posebnu poteškoću, barem u odnosu na njihovo traumatsko iskustvo. Zbog toga se traumatska disocijacija ličnosti naziva „sindrom nerealizacije“. Ključni aspekt traumatizacije je nesposobnost pojedinca da shvati šta mu se dogodilo, kako to utiče na njega i njegov život. Drugim rečima, neuspeh u realizaciji povezan je sa mnogim načinima da se ne sazna puna istina o doživljenoj traumi. U stvari, hronično traumatizovani preživeli često imaju poteškoće u implementaciji, ne samo u vezi sa traumatskim događajem, već i u svakodnevnom životu.
Implementacija
Ako ne sprovedemo akcije implementacije, onda će naši pokušaji da se prilagodimo svetu koji se menja izgubiće dodir sa stvarnošću, što će rezultirati ozbiljnim rizikom od neprilagođenosti. Svaka radnja implementacije ima dve komponente. Pre svega, stvaramo skup ideja i uverenja o iskustvu, o stečenom iskustvu: šta se desilo, zašto, sa kim. Prateći ovo, na osnovu ovih uverenja, razvijamo naknadne mentalne i bihejvioralne radnje. Drugim rečima, plodovi naše sinteze služe nam kao oslonac u formiranju pogleda na svet i ponašanja u skladu sa njim.
Ostvarenje je prisutno na svim nivoima našeg života: od svakodnevne rutine svakodnevnih poslova do potrage za smislom života na filozofskom i duhovnom nivou. Nekada je jedan trenutak dovoljan za realizaciju, nekada je to spor i težak proces koji zahteva vreme i visok mentalni nivo. Po pravilu, akcije implementacije su povezane sa svesnim uverenjima koja se mogu jasno artikulisati. Na primer, različiti ljudi u različitim situacijama mogu reći: „Shvatam (shvatam) da: ne treba da budem rasipnik; Ja sam dobra osoba; moj otac je mrtav i više mi neće nauditi; Odrastao sam, mogu biti odgovoran za sebe, za svoj život i ono što mi se dešava ima smisla. Malo je verovatno da se ideje nastale tokom implementacije mogu okarakterisati kao ishitrene, nekritičke i lagane. Naprotiv, oni su odmereni, dobro osmišljeni i uključuju refleksivne, a ne prerefleksivne tendencije delovanja. Dakle, realizacija podstiče promene u uobičajenim mentalnim i bihevioralnim radnjama ili nam otvara nove mogućnosti i omogućava nam da delujemo na drugačiji način.
Ostvarenje nije ograničeno na intelektualno kognitivno delovanje, ono ima i afektivne i bihejvioralne komponente, koje proizilaze iz saznanja da je činjenica ili lično iskustvo realno i da povlači određene posledice po život pojedinca. Prihvatamo svoja iskustva, kakva god da su, u sreći i tuzi, i menjamo svoje ponašanje kako okolnosti to od nas zahtevaju. Ukratko, uverenja koja se formiraju tokom implementacije su rezultat „vrućih“ a ne „hladnih“ kognitivnih operacija. Ostvarenje stvara nove veze između našeg sveta i našeg osećanja Ja, i, kao rezultat, doprinosi promeni nas samih i našeg sveta. U tom smislu, realizacija igra centralnu ulogu u „kreiranju“ naše ličnosti.
Trauma i društvena nerealizacija
Nedostatak ispunjenosti nije problem samo žrtava traume, već se može različito manifestovati kod svih ljudi u svim društvima. Što je jače i dublje neostvarivanje, posledice su teže. Implementacija ima snažnu socijalnu komponentu. Često delimo rezultate naše realizacije sa drugima kako bismo ojačali svoju samosvest i stvorili narativ o tome kako su rezultati realizacije uticali na naše živote i odnose. Kroz ovu društvenu razmenu, moguće je da naša realizacija utiče na sebe, druge i naš svet.
Istovremeno, ponekad nam je potrebna socijalna podrška za sprovođenje teških situacija i iskustava, kao što je, na primer, gubitak voljene osobe. Empatija, podrška i briga drugih ljudi povećavaju našu mentalnu energiju i efikasnost do nivoa neophodnog za sprovođenje bolnih iskustava koja bi inače postala nepodnošljiva. Zaista, razmatra se da je nedostatak socijalne podrške jedan od glavnih faktora rizika za povredu. U stvari, žrtve traume su često okružene ljudima koji nisu u stanju ili ne žele da prepoznaju značenje zlostavljanja i zanemarivanja.
Ozbiljna kršenja implementacije mogu se pratiti ne samo kod pojedinaca, u porodicama, već iu društvu u celini. Primera radi, uprkos gnevu i gnevu javnosti izazvanim zlostavljanjem dece i seksualnim zlostavljanjem, žrtvama nasilja se ne pruža mnogo mogućnosti za terapiju, iako je dobro poznato da su teške i dugoročne posledice nasilja u detinjstvu. Čini se da je javna svest pogođena svojevrsnom depersonalizacijom: nivo naše svesti je dovoljan da razume dubinu problema. Međutim, ovo znanje se dobro slaže sa našim duhovnim komforom, ne ometa ga, jer nivo implementacije nije dovoljan da započne složene transformacije u društvenoj i međuljudskoj sferi. Kao rezultat toga, žrtve nasilja su lišene podrške na individualnom i društvenom nivou, takva podrška im je neophodna da bi dovršili realizaciju destruktivnih iskustava. ”
Onno van der Hart, profesor emeritus psihopatologije hronične traumatizacije
Fadil Jonuz / blog "slobodna zona" 