Koje od ovih lica vas najviše plaši? Ovaj test otkriva mračnu i potisnutu stranu vaše ličnosti

Dobro pogledajte ovih osam portreta i izaberite ono lice koje vas najviše uznemiruje, koje ne biste želeli da sretnete kada ste sami na ulici noću, koje kod vas izaziva mučninu i strah. Onda pročitajte objašnjenje sa rednim brojem osobe koju ste izabrali.

Sondijev test osmislio je Leopold Sondi, mađarski psihijatar. Njegova šikzal-analiza (“schicksalsanalyse”) smatra se trećom školom dubinske psihologije, pored Frojdove psihoanalize i Jungove analitičke psihologije.

Cilj Sondijevog testa bio je da istraži najdublje potisnute impulse osobe na osnovu odbojnosti koju oseća kada vidi određena lica na fotografijama.

Izvor: Koje od ovih 8 lica vas najviše plaši? Ovaj test otkriva mračnu i potisnutu stranu vaše ličnosti | City Magazine

EU reguliše veštačku inteligenciju: šta “Veliki brat” može da radi?

Kritičari su veoma nezadovoljni putem kojim EU ide, tvrdeći da ima previše otvorenih pitanja.
Na primer, udruženje potrošača EU Beuc saopštilo je da je nejasno da li je i privatnim kompanijama dozvoljeno da koriste softver za prepoznavanje lica na javnim mestima.
Holandski poslanik Zelenih u Evropskom parlamentu Kim van Sparrentak napisao je na Tviteru da su nova pravila “puna rupa”.

Zagovornici privatnosti i zaštite podataka posebno su skeptični u pogledu tendencije sve više zemalja da drže građane pod kontrolom. stalni nadzor sa bezbrojnim kamerama i softverom za prepoznavanje lica.
Ovo, kažu kritičari, stvara “Velikog brata” u društvima.

Američki think tank Carnegie je još 2019. zaključio da najmanje 75 od 176 ispitanih zemalja koristi veštačku inteligenciju na ovaj način.

Izvor: EU regulira umjetnu inteligenciju: što sve smije Veliki brat? | Gospodarstvo | DW | 08.12.2022

“Duhovi prošlosti. Strukturna disocijacija” ( O propadanju i posustajanju nakon traume)

Traumatizacija kao sindrom „nerealizacije“

Sama sinteza nije dovoljna za integraciju. Takođe zahteva čisto ljudsku sposobnost stvaranja značenja, holistički osećaj za vreme, stvarnost, sebe i lično iskustvo. Složene mentalne aktivnosti kao što je realizacija zahtevaju viši nivo mentalnog funkcionisanja od sinteze. Za osobe koje su preživele traumu, ova akcija predstavlja posebnu poteškoću, barem u odnosu na njihovo traumatsko iskustvo. Zbog toga se traumatska disocijacija ličnosti naziva „sindrom nerealizacije“. Ključni aspekt traumatizacije je nesposobnost pojedinca da shvati šta mu se dogodilo, kako to utiče na njega i njegov život. Drugim rečima, neuspeh u realizaciji povezan je sa mnogim načinima da se ne sazna puna istina o doživljenoj traumi. U stvari, hronično traumatizovani preživeli često imaju poteškoće u implementaciji, ne samo u vezi sa traumatskim događajem, već i u svakodnevnom životu.

Implementacija

Ako ne sprovedemo akcije implementacije, onda će naši pokušaji da se prilagodimo svetu koji se menja izgubiće dodir sa stvarnošću, što će rezultirati ozbiljnim rizikom od neprilagođenosti. Svaka radnja implementacije ima dve komponente. Pre svega, stvaramo skup ideja i uverenja o iskustvu, o stečenom iskustvu: šta se desilo, zašto, sa kim. Prateći ovo, na osnovu ovih uverenja, razvijamo naknadne mentalne i bihejvioralne radnje. Drugim rečima, plodovi naše sinteze služe nam kao oslonac u formiranju pogleda na svet i ponašanja u skladu sa njim.

Ostvarenje je prisutno na svim nivoima našeg života: od svakodnevne rutine svakodnevnih poslova do potrage za smislom života na filozofskom i duhovnom nivou. Nekada je jedan trenutak dovoljan za realizaciju, nekada je to spor i težak proces koji zahteva vreme i visok mentalni nivo. Po pravilu, akcije implementacije su povezane sa svesnim uverenjima koja se mogu jasno artikulisati. Na primer, različiti ljudi u različitim situacijama mogu reći: „Shvatam (shvatam) da: ne treba da budem rasipnik; Ja sam dobra osoba; moj otac je mrtav i više mi neće nauditi; Odrastao sam, mogu biti odgovoran za sebe, za svoj život i ono što mi se dešava ima smisla. Malo je verovatno da se ideje nastale tokom implementacije mogu okarakterisati kao ishitrene, nekritičke i lagane. Naprotiv, oni su odmereni, dobro osmišljeni i uključuju refleksivne, a ne prerefleksivne tendencije delovanja. Dakle, realizacija podstiče promene u uobičajenim mentalnim i bihevioralnim radnjama ili nam otvara nove mogućnosti i omogućava nam da delujemo na drugačiji način.

Ostvarenje nije ograničeno na intelektualno kognitivno delovanje, ono ima i afektivne i bihejvioralne komponente, koje proizilaze iz saznanja da je činjenica ili lično iskustvo realno i da povlači određene posledice po život pojedinca. Prihvatamo svoja iskustva, kakva god da su, u sreći i tuzi, i menjamo svoje ponašanje kako okolnosti to od nas zahtevaju. Ukratko, uverenja koja se formiraju tokom implementacije su rezultat „vrućih“ a ne „hladnih“ kognitivnih operacija. Ostvarenje stvara nove veze između našeg sveta i našeg osećanja Ja, i, kao rezultat, doprinosi promeni nas samih i našeg sveta. U tom smislu, realizacija igra centralnu ulogu u „kreiranju“ naše ličnosti.

Trauma i društvena nerealizacija

Nedostatak ispunjenosti nije problem samo žrtava traume, već se može različito manifestovati kod svih ljudi u svim društvima. Što je jače i dublje neostvarivanje, posledice su teže. Implementacija ima snažnu socijalnu komponentu. Često delimo rezultate naše realizacije sa drugima kako bismo ojačali svoju samosvest i stvorili narativ o tome kako su rezultati realizacije uticali na naše živote i odnose. Kroz ovu društvenu razmenu, moguće je da naša realizacija utiče na sebe, druge i naš svet.

Istovremeno, ponekad nam je potrebna socijalna podrška za sprovođenje teških situacija i iskustava, kao što je, na primer, gubitak voljene osobe. Empatija, podrška i briga drugih ljudi povećavaju našu mentalnu energiju i efikasnost do nivoa neophodnog za sprovođenje bolnih iskustava koja bi inače postala nepodnošljiva. Zaista, razmatra se da je nedostatak socijalne podrške jedan od glavnih faktora rizika za povredu. U stvari, žrtve traume su često okružene ljudima koji nisu u stanju ili ne žele da prepoznaju značenje zlostavljanja i zanemarivanja.

Ozbiljna kršenja implementacije mogu se pratiti ne samo kod pojedinaca, u porodicama, već iu društvu u celini. Primera radi, uprkos gnevu i gnevu javnosti izazvanim zlostavljanjem dece i seksualnim zlostavljanjem, žrtvama nasilja se ne pruža mnogo mogućnosti za terapiju, iako je dobro poznato da su teške i dugoročne posledice nasilja u detinjstvu. Čini se da je javna svest pogođena svojevrsnom depersonalizacijom: nivo naše svesti je dovoljan da razume dubinu problema. Međutim, ovo znanje se dobro slaže sa našim duhovnim komforom, ne ometa ga, jer nivo implementacije nije dovoljan da započne složene transformacije u društvenoj i međuljudskoj sferi. Kao rezultat toga, žrtve nasilja su lišene podrške na individualnom i društvenom nivou, takva podrška im je neophodna da bi dovršili realizaciju destruktivnih iskustava. ”



Onno van der Hart, profesor emeritus psihopatologije hronične traumatizacije

“Nećemo napasti prvi, ali rizik od izbijanja nuklearnog rata raste” – kaže Putin

Sve se više preispituje mogućnost da Moskva upotrebi nuklearno oružje od početka ruske invazije u februaru.

„Pretnja (od nuklearnog rata) raste, bilo bi pogrešno da to krijemo”, upozorio je Putin u govoru koji je održao iz Moskve putem video linka.

Ipak, napomenuo je da Rusija „ni pod kojim okolnostima” neće iskoristiti ovo oružje prva, kao i da neće bilo kome pretiti njenim nuklearnim arsenalom.

„Nismo poludeli, svesni smo šta je nuklearno oružje. Nećemo širom sveta mahati ovim oružjem kao da je žilet”, tvrdi ruski predsednik.

Dodao je da Rusija ima najmodernije i najnaprednije nuklearno oružje na planeti i istakao je razliku između strategije njegove zemlje i one koju sprovodi Amerika.

Izvor: Rusija i Ukrajina: Nećemo napasti prvi, ali rizik od izbijanja nuklearnog rata raste, kaže Putin – BBC News na srpskom

Paradoks reda i nereda

“Glas Sopstva nam omogućava da budemo u kontaktu sa unutrašnjim usmeravajućim centrom, koji je spoljašnji u odnosu na Ego i nije ograničen na njegove uobičajene radnje i uobičajene stavove.

Ali glas Sopstva se obično jedva čuje i lako ga je ignorisati. Jer Na primer, stvarni životni problemi i emocionalni bleskovi mogu uzrokovati da naša energija postaje sve manje uređena, što nam otežava povezivanje sa ovim centrom.
… Bez aktivne veze sa sobom, lako se pretvaramo u deo kolektivne svesti, nesvesno i nekritički se identifikujući sa vrednostima društva. Umesto da iskusimo misteriju Sopstva, koja je izvor osećaja identiteta, mi postajemo vezani za kolektivne vrednosti moći, slave i novca kao zavodljivih i lažnih pokazatelja sopstvene vrednosti.

A tada nabujali Ego zauzima mesto Sopstva.”

👇🏻

Nejtan Švarc-Salant, analitičar i tumač Jungove psihoanalitičke teorije