Park erotskih skulptura “Love Land”, Jeju provincija, Južna Koreja

„Jung i gnosticizam”

“Kroz istoriju i svoje individualne živote, ljudi su uvek bili skloni da mešaju promenu sa transformacijom.
Ova konfuzija je bremenita velikim nevoljama, pošto je promena bez transformacije uzaludna vežba. Alhemičari, koje je Jung toliko cenio, verovali su da prirodni svet od četiri elementa se ne transformiše. On je sledio aluzije koje su davali predsokratovci, posebno Heraklit, koji je smatrao da elementi večno ratuju jedni protiv drugih, ali da u suštini ostaju isti u samom žaru bitke.
Uz pomoć opusa contra naturam, velike zahvate protiv prirode koje su izvršili alhemičari, elementi se menjaju i na taj način da konačna transformacija postaje moguća.
Kada zemlja, voda, vatra i vazduh nestanu u prirodnom obliku, kakva postoje u do sada poznatim oblicima, samo tada može doći do transformacije.
Dakle, svet promene mora biti zamenjen svetom transformacije, a novo delo prirode mora postati delovanjem „protiv prirode“. Sa prestankom besmislenih promena i pojavom smislenog preobražaja u pojedincu, varljiva dramatičnost projekcija jenjava. Ljudski um više ne treba da kontemplira sebe u paradoksima svemoćnosti, u zastrašujućim dualitetima Boga i Đavola, ili krilatoj duhovnosti neba .
Sa transformacijom magičnog kosmosa unutar alhemičareve replike, vatreni Abraksasov spektakl gubi moć nad svešću. Kada čovek postane živi kamen filozofije, spreman je da se susreće sa svetlošću sopstvene unutrašnje prirode, bez reflektovane svetlosti slika koje ona projektuje.
Ljudska duša se vraća sebi i, konačno, spoznaje sebe kao jedinu egzistencijalnu stvarnost, kvintesencija svega što je bilo i što će biti. Svetlost Plerome silazi kroz sedam sfera i nalazi odmor u ljudskoj psihi. Sedam sfera nas vodi, prema unapred utvrđenim i dubokim arhetipskim obrascima, od apstraktnog ka egzistencijalnom, od slike , pa do tvoraca slika, nas samih.“
👇
Stefan Heler, američki pisac, istraživač i neognostički biskup

„Teorija i terapija neuroza“- Viktor Frankl (odlomak iz knjige)

“Terapija prema individualnom psihološkom modelu je ponekad kontraindikovana, jer moguća insinuacija (u skladu sa shvatanjem endogene depresije uobičajenom u individualnoj psihologiji: pacijent pokušava da tiranizuje svoje voljene uz pomoć svoje depresije) može izazvati pokušaj samoubistva, međutim, izazivaju ih slične psihoterapijske zablude sa drugim vrstama psihotičnih poremećaja: sa šizofrenijom, sa deluzionalnim idejama uticaja i hipnozom, ako se greškom dijagnostikuju kao neuroza i leče hipnozom.
Pravac u kome bi ciljana psihoterapija endogene depresije trebalo da se kreće je pre ovaj: treba da dovedemo pacijenta do toga da on „ne pokušava da se kontroliše“, već, naprotiv, dozvoli da depresija pređe preko njega tako da je on percipira kao endogenu, jednom rečju, da je objektivizuje i na taj način se udaljava od nje koliko god je to moguće.
U blagim i umerenim slučajevima to je sasvim moguće.
Prvo moramo dati pacijentu informaciju da je bolestan, ali stvarno bolestan.
Istovremeno, radimo i protiv njegove sklonosti ka samookrivljavanju, jer pacijent, po dolasku od kuće, obično nije sklon da svoje stanje doživljava kao morbidno. Pre ga predstavlja kao histeričnog ili, moralno osuđujući sebe, tvrdi da je „dopustio sebi da dođe“.
Od pacijenta zahtevamo, pre svega, da on (i, naravno, njegova okolina) ne zahteva ništa od sebe.
Kao pravi pacijent, mora da odbaci sve obaveze.
S tim u vezi, da bi ova preporuka dala posebnu snagu, poželjno je da se pacijent samo po ovom osnovu smešta u zdravstvenu ustanovu, bar u zdravstvenu ustanovu otvorenog tipa, jer samo na taj način možemo u potpunosti demonstrirati da ga smatramo zaista bolesnim. Naravno, on nije lud u preciznom smislu te reči, već psihički bolesnik, a mi lišavamo prostor svakojakih psihofobičnih strahova.
Duševna bolest zauzima privilegovan položaj, upravo zato što omogućava izuzetno povoljnu prognozu. Jer, objašnjavamo pacijentu, ako ne možemo sa apsolutnom sigurnošću da predvidimo čak ni u slučaju tako banalne bolesti kao što je obična angina, da će ona zaista biti izlečena bez najmanjih komplikacija, rezidualnih efekata ili posledica (uostalom, nikada se ne može potpuno isključiti mogućnost, da pacijent nasledi poliartritis ili endokarditis), onda u slučaju njegove bolesti, kao jedine, može se sa apsolutnom sigurnošću predvideti spontano izlečenje.
Čak ni on sam neće moći da razbije ovaj obrazac, koji je poznat i priznat još od postojanja psihopatologije. Ovo je prava istina i ne možemo ništa da uradimo u vezi sa činjenicom da se to „slučajno“ pokazalo kao utešno za njega, pa bi to, naravno, trebalo prećutati i sakriti od njega.
Pacijentu obično kažemo, bukvalno, sledeće: „Možemo da vam garantujemo da ćete iz svoje bolesti, bar iz sadašnjeg napada, izaći kao sasvim normalna osoba, kao što ste bili dok ste još bili zdravi. Do dana potpunog oporavka, lečenje će biti usmereno samo na ublažavanje vašeg stanja, ublažavanje i otklanjanje pojedinačnih, najbolnijih poremećaja. U suprotnom, sadašnji napad će proći i biti izlečen, i to posebno ističemo, u suštini, bez ikakvog lečenja, sam od sebe.
Nismo mi ti koji činimo bolesnika zdravim, nego on sam postaje zdrav, barem onoliko koliko je bio ranije, ni više ni manje, odnosno tačno onoliko koliko je bio spor ili nervozan pod bilo kojim okolnošću.
U zaključku, moramo skrenuti pažnju pacijenta na činjenicu da će, uprkos svom (tako simptomatičnom) skepticizmu, on u svakom slučaju biti zdrav, čak i ako apsolutno ne veruje u to i ne čini ništa za to, kao u slučaj ako će se „izvući iz kože“.
Međutim, pacijent sa endogenom depresijom od samog početka ne veruje u naše tako povoljne prognoze. Jednostavno ne može da veruje u njih, budući da simptomi endogene depresije uključuju i sam skepticizam i pesimizam pacijenta u pogledu izgleda za izlečenje. Uvek će „naći dlaku u supi“ i beskrajno kritikovati sebe i druge, „ne ostavljajući kamen na kamenu“.
Stalno će sebi zamerati što ne učestvuje dovoljno aktivno u radu.
On, takođe, može sebe da smatra da nije bolestan, već jednostavno labav, u skladu sa svojim bolnim samooptužbama, ili da sebe smatra zaista bolesnim, pa čak i smrtno bolesnim.
Na kraju će ipak uhvatiti doktorove reči i nadu, koja u njima odzvanja.
Moramo težiti da psihoterapijski izgradimo razumevanje bolesti i to što je dublje moguće, na jasnom osećaju bolesti koji prati endogenu depresiju. Znamo da endogena depresija ne dopušta postojanje bilo kakve vrednosti i smisla, ni u sebi, ni u nečemu drugom, ni u svetu uopšte.
I zato moramo stalno ukazivati pacijentu da je njegovo slepilo za vrednosti, njegovu nesposobnost da oseti svoju vrednost i pronađe smisao života, posledica upravo njegove bolesti, pa čak i više od toga, jer upravo njegove sumnje dokazuju da on boluje od endogene depresije i da je povoljna prognoza opravdana. Pacijent mora biti naveden da odbije dalje suditi o vrednosti ili bezvrednosti, značenju ili besmislenosti svog bića, na osnovu njegove muke, njegovog straha i njegove averzije prema životu, jer takve presude diktiraju bolni osećaji, a slične misli, uslovljene bolnim osećanjima ne mogu biti objektivne.
Već smo govorili o tome kako ubedljivo i istrajno moramo da ukazujemo pacijentu da je bolestan, i u kom konkretnom smislu je bolestan i realno bolestan. Sada, posle svih pokušaja da se patognomski smisao bolesti psihoterapijski proširi u pravcu istinskog razumevanja bolesti, potrebno je pokušati da u njemu probudi sopstveni um i svest, da zadrži osećaj slobode od svake obaveze.
Iz tog razloga, čak i u slučajevima blage endogene depresije, obično insistiramo da se profesionalna aktivnost pacijenta ograniči na polovinu njegovog opterećenja, ali da se ta aktivnost uopšte ne prekida. Ova mera se primenjuje zbog činjenice da, kao što vidimo, profesionalna aktivnost je često jedina prilika da se pacijent skloni od bolnih misli.
Istovremeno, iz očiglednih razloga, predlažemo rad u drugoj polovini dana i savetujemo pacijentu da se u prvoj polovini dana ne bavi bilo kakvim određenim radom, već, ako je moguće, da samo leži u krevetu. To je zbog spontane večernje remisije, karakteristične za endogenu depresiju i jutarnjeg pogoršanja stanja uz anksiozno uzbuđenje.
Zbog toga će pacijent ujutru na svaki rad reagovati dodatnim pogoršanjem sopstvenog osećaja neadekvatnosti, dok će popodne najverovatnije biti sklon da u njemu ne vidi cilj, ometajući „zadatak marljivosti“, koji, ako je uspešan, može da ublaži osećaj profesionalnog neuspeha.
Ne oslobađamo ga jedino dve dužnosti: moramo zahtevati od pacijenta, prvo, poverenje u lekara i, drugo, strpljenje u odnosu na njega samog.
Poverenje znači verovati u 100% povoljnu prognozu, koju mu obećava lekar. Neophodno je da pacijent, a mi to moramo da mu objasnimo, uvek pamti da je on jedini slučaj ove vrste koji mu je poznat, dok smo mi lekari videli hiljade i hiljade takvih slučajeva i posmatrali ih kako su se razvijali.
Kome se više može verovati: njemu ili specijalisti, pitaćemo ga.
Oslanjajući se na našu dijagnozu i prognozu, on dobija nadu, a mi, specijalisti, možemo sebi priuštiti ne samo da se nadamo, već i da budemo sigurni u povoljnu prognozu koju smo formulisali.
I da gajimo strpljenje.
Upravo s obzirom na povoljnu prognozu bolesti, potrebno je strpljenje u iščekivanju spontanog oporavka, strpljenje u iščekivanju da će se oblaci koji su prekrili horizont ličnih vrednosti raspršiti, a smisao i radost postojanja ponovo otvoriti pred njim. Tada će konačno moći da se rastane sa svojom endogenom depresijom, kao sa oblakom koji može da prekrije sunce i ne može da nas natera da zaboravimo da sunce postoji, bez obzira na sve.
Na isti način, pacijent sa endogenom depresijom treba da zapamti da njegova mentalna bolest može blokirati smisao i vrednost bića, tako da ne može da pronađe ništa u sebi ili na svetu što bi dalo njemu životnu vrednost, ali ovo je slepilo za vrednosti koje prolazi, a on će čak i na prvi pogled prepoznati nešto što je Ričard Demel nekada opisao rečima: „Vidi kako se večno blaženstvo igra sa bolom vremena.”

Da li to znači da smo na sličan psihoterapijski način izlečili bar jedan jedini slučaj endogene depresije?
Ne, to ne znači nikako. Pri postavljanju cilja ponašamo se mnogo skromnije, zadovoljavajući se time što pacijentu olakšavamo tešku sudbinu, a i tada ne traje dugo (u zavisnosti od težine napada), možda na nekoliko sati ili na jedan dan, jer u krajnjoj liniji radi se o tome da tokom čitave bolesti jednostavno pomažemo pacijentu da se „održi na površini“ uz pomoć „podržavajuće“ psihoterapije, kojom ga vodimo ga kroz napade depresije.
Može se reći da je takva vrsta psihoterapije jedan od najzahvalnijih oblika lečenja duševnih bolesnika, nakon čega iskustvo psihijatra raste, a takvi pacijenti su najzahvalniji od svih sa kojima smo došli u kontakt. preko u našoj praksi.
Uvek smo bili i svesni koliko je banalno sve iskreno rečeno, a to je svojstveno većini saveta i apsolutno svim uputstvima, koje smo u mogućnosti da damo našim pacijentima, koji pate od endogene depresije, međutim, uprkos tome, lekar koji nema hrabrost za ovu banalnost lišava uspeha prvo sebe, a onda i svoje pacijente.”

Ruke

Mračne crte ličnosti čine ljude podložnijim lažnim vestima

Studija je pokazala da što manje ljudi veruju u činjenice, to im je teže da razlikuju istinu od laži.
U studiji, objavljenoj u časopisu “Journal of Applied Research in Memory and Cognition”, istraživači su primetili – što je jači „faktor mračne ličnosti“, odnosno što je lični interes na račun drugih izraženiji, to je jača sumnja da postoji je razlika između naučnog saznanja i lažnih vesti.
Takvi ljudi veruju samo u ono što im se čini istinitim, pa im je teško razlikovati istinite izjave od lažnih i češće od drugih lažne vesti smatraju istinitim.
Ljudi sa mračnim crtama ličnosti stoga oblikuju stvarnost po sopstvenom ukusu. Na primer, ne nose maske jer misle da je korona virus samo medijska izmišljotina.

Izvor: Mračne crte ličnosti čine ljude podložnijim lažnim vijestima – Istraživanja @ Bug.hr