Zašto se i posle više godina stidimo kada se setimo nekih neprijatnih situacija?

Možemo li zaustaviti negativna osećanja?

Dobra vest je da su sećanja veoma prilagodljiva. Kada se sećamo, možemo da razmotrimo i promenimo svoje misli, osećanja i procene iz prošlih iskustava.

U procesu koji se naziva „ponovno konsolidovanje“, promene se mogu napraviti tako da sledeći put kada se to sećanje prizove ono bude drugačije od onoga što je nekada bilo i ima promenjen emocionalni ton.

Na primer, mogli bismo da se setimo vremena kada smo bili zabrinuti zbog testa ili intervjua za posao koji nije prošao tako dobro i zbog čega smo bili tužni ili postiđeni.

Razmišljanje, razrada i preoblikovanje tog sećanja mogu uključivati izdvajanje nekih njegovih aspekata koji su dobro prošli, integraciju sa idejom da ste pristupili izazovu iako je bio težak, i podsećanje sebe da je u redu osećati se anksioznim ili razočaranim zbog teškoća, kao i da nas to ne čini neuspešnom ili lošom osobom.

Kroz ovaj proces prepisivanja iskustava na način koji je razuman i saosećajan, njihova istaknutost u našem životu i samopoimanju može se smanjiti, a naše blagostanje se može poboljšati.

Što se tiče razmišljanja, jedna strategija zasnovana na dokazima je da prepoznate kada se to dešava i pokušate da uradite nešto što će vam odvratiti pažnju (na primer, radite nešto rukama ili se fokusirate na prizore ili zvukove). Ovo preusmeravanje pažnje može dovesti do kratkog spoja u razmišljanju i navesti vas da radite nešto korisnije.

Sve u svemu, zapamtite da, iako će nam naš mozak dati male podsetnike na naša iskustva, ne moramo da budemo zaglavljeni u prošlosti, zaključuje profesor Halford.

Izvor: RTS :: Zašto se i posle više godina stidimo kada se setimo nekih neprijatnih situacija

Neurotičnost kao proizvod traganja za iluzornim zadovoljstvom

„Subjekat halucinira svoj svet.
Ova iluzorna zadovoljstva su očigledno drugačijeg reda od onih satisfakcija koje svoj predmet nalaze čisto i jednostavno u stvarnosti. Iluzijom niko nije ublažio glad ili žeđ na trajni način, osim ako nije praćen apsorpcijom hrane ili pića.
Sama reverzibilnost neurotičnog problema implicira da je ekonomija zadovoljstva koja je bila uključena u njega bila drugačijeg reda i beskonačno manje vezana za fiksne organske ritmove, čak i ako oni upravljaju nekim od njih.”
👇
Žak Lakan, francuski psihoanalitičar i psihijatar 

Jacques Lacan – Moje učenje

Von Frisch misli da pčele imaju jezik zato jer komuniciraju (prenose poruke) jedna s drugom.  To je vrsta iskaza koju ljudi govore s vremena na vrijeme kada ih nešto „očara“: naime, činjenica da nešto od, recimo, nebeskih tijela, dopire do nas za njih predstavlja dokaz da mi primamo poruke od tih stvari. U kojem je smislu to „poruka“? Ako riječi „poruka“ pridamo značenje, onda mora postojati razlika između toga (da je to nešto poruka) i prijenosa/transmisije bilo čega što bi to moglo biti. Ako toga ne bi bilo, onda bi sve u svijetu bilo poruka. A pored toga, postoji smisao u kojemu je sve poruka, ako uzmemo u obzir ono što čini funkcije prijenosa i pretvorbu informacija pomodnom. Nije teško uvidjeti da takva informacija može biti toliko formalizirana da se može upisati kako ono posve različito od označavanja. To u sebi je dovoljno da se pokaže kako informacija, shvaćena u tom smislu, ne treba biti uzeta kao ono istovjetno rezultatu onoga što je preneseno u upotrebi jezika.

Artikulacija jezika doziva u pitanje, prije svega, problem subjekta izricanja. Subjekt izricanja se definitivno ne treba zamjenjivati s onim koji uzima priliku/mogućnost da za sebe kaže Ja, kao subjekt izgovaranja/iskaza. Kada mora govoriti o sebi on sebe naziva Ja. To naprosto znači Ja koji govorim. Ja, koje se pojavljuje u svakom iskazu/izgovaranju je ništa više od onoga što nazivamo šifterom/mjenjačem (eng. shifter). Lingvisti govore da je to (Ja) ujedno i subjekt izricanja/iskazivanja. To je potpuno pogrešno, bez obzira što oni govorili. Čak je toliko netočno da je očito bilo neistinito sve od kada smo za to znali. Uvijek možete pokušati pronaći subjekt nekoga izricanja/iskazivanja. U svakom slučaju, on tamo nije za ikoga tko može reći Ja.

Sve to zapravo znači da moramo malkice rekonstruirati takozvanu komunikacijsku shemu. Ako postoji jedna stvar koju moramo dozvati u pitanje onda je to jednostavna funkcija intersubjektivnosti, onakva kakvu je zamišljamo da je u obliku jednostavne dvostruke relacije između odašiljatelja i primatelja koja djeluje sama od sebe. Međutim, tome uopće nije tako.

Prva stvar koja je uključena u komunikaciju je znanje što ono (ta komunikacija) znači. Svi to znaju. Ne treba mnogo iskustva da bi se pokazalo kako ono što drugi govori očito nikada ne odgovara onome što kaže/što uspije izreći.

Izvor: Jacques Lacan – Moje učenje – Fenomeni

Tradicija

“Zidovi su opasni prijatelji. Oni nas ponekad štite od spoljašnjeg zla i ne dozvoljavaju nezvanom gostu da nas poseti. Ali nas pretvaraju u zarobljenike i robove i plaćamo čistotu i neprikosnovenost po cenu svoje slobode.
A najstrašniji zidovi su oni koji nastaju u našim mislima i sprečavaju nas da napustimo lošu tradiciju samo zato što je stara, a prihvatimo nešto novo samo zato što je novo.”
👇
Džavaharlal Nehru, prvi premijer Indije, državnik i političar koji se, posle Gandija, smatra za najznačanijeg borca za oslobođenje Indije od kolonijalnog ropstva