„Preobražaj“ siromašnih

Ovih dana iz Kaira stižu vesti o „transformaciji“ Al Varaka, najvećeg i najnaseljenijeg ostrva u gradu.
Egipatske vlasti su još 2015. godine najavile da će ostrvo Nil, poznato uglavnom po siromaštvu, biti „potpuno urbanizovano”. Sa budžetom od oko 17,5 milijardi egipatskih funti (oko 900 miliona evra), plan je da se na ostrvu izgradi osam stambenih zona, dve luke, veliki park i brojne komercijalne površine sa pogledom na Nil.
Razvojni planovi su dobili i veliko ime – Grad Horus. Takođe se najavljuje da će Horus Citi u roku od 25 godina dostići godišnji prihod od 20,4 milijarde EGP. To je deo veće „strategije razvoja“ za siromašne oblasti Kaira. Ekonomski kontekst Egipta dugo je karakterisan formulom: domaća vojska kao graditelj plus investitori iz zemalja Zaliva isto tako veliki razvoj tamo negde u budućnosti. U ovome su ključne intervencije u tzv neformalna naselja, koja se u Kairu zovu Ashva'iiat.
U mega gradu u kome živi 20 miliona ljudi, takvih okruga ima mnogo. Samo na ostrvu Al Varak živi oko sto hiljada ljudi koji se uglavnom bave poljoprivredom, ribolovom i raznim zanatima. Bilo je to prvo mesto u oblasti Kaira gde se uzgajao krompir, odakle se isporučivao u britanske okupacione logore.
Posle egipatske revolucije 1952. godine, porodice ribara i farmera počele su da grade stalne nastambe na ostrvu i da obrađuju zemlju za svoje potrebe. Vremenom je vlada uvela osnovnu infrastrukturu na ostrvo, tako da sada Al Vorak ima jednu javnu bolnicu, policijsku i vodovodnu stanicu, poštu i tri javne škole. Još u leto 2017. godine vlasti su pokušale da isele deo stanovnika ostrva. Tokom pokušaja rušenja zgrada izbili su sukobi između policije i ostrvljana, ubivši jednog mladića Sajeda Hasana Al Gizavija, a 44 osobe su povrijeđene. Uhapšeni su brojni demonstranti, a 2020. godine Krivični sud u Kairu osudio je 35 optuženih za nezakonit protestni skup i nasilje nad policijom dok je pokušavala da spreči rušenje njihovih domova. Jedan optuženi osuđen je na kaznu doživotnog zatvora, 30 na po 15 godina zatvora, a četvoro na pet godina zatvora.

Извор: “Preobrazba” siromašnih – Portal Novosti

‘Svijet hoda po rubu! NATO je pogriješio s Ukrajinom, ali sad je treba tretirati kao članicu. Znam kako će rat završiti…‘

Bivši američki državni tajnik i savjetnik za nacionalnu sigurnost, Henry Kissinger (99), upravo je objavio svoju 19. knjigu “Leadership: Six Studies in World Strategy”. Riječ je o svojevrsnoj analizi vizija i povijesnih postignuća, kako on to naziva, panteona idiosinkrastičnih vođa koji su vladali nakon Drugog svjetskog rata – bivšeg njemačkog kancelara Konrada Adenauera, bivšeg francuskog predsjednika Charlesa DeGaullea, bivšeg predsjednika SAD-a Richarda Nixona, bivšeg predsjednika Egipta Anwara Sadata, bivšeg singapurskog premijera Leeja Kuan-Yewa i bivše britanske premijerke Margaret Thatcher.

• U 1950-ima, prije nego što sam se počeo baviti politikom, planirao sam napisati knjigu o uspostavljanju mira i kraju mira u 19. stoljeću, počevši s Bečkim kongresom… Trećina te knjige napisana je o Bismarcku, a završava izbijanjem Prvog svjetskog rata. Ova nova knjiga neka je vrsta nastavka i ona predstavlja puno više od pukog suvremenog odraza – govori Kissinger za The Wall Street Journal.

Svih šest figura o kojima piše u knjizi oblikovalo je ono što sam autor naziva “drugim tridesetogodišnjim ratom”.

• To razdoblje od 1914. do 1945. pridonijelo je daljnjem oblikovanju svijeta. Tad su i nastala dva arhetipa vodstva: dalekovidni državnički pragmatizam i vizionarska proročka smjelost – kaže.

Na pitanje postoji li danas u svijetu neki suvremeni vođa s kombinacijom spomenutih kvaliteta, Kissinger odgovara: “Ne”.

Извор: Jutarnji list – ‘Svijet hoda po rubu! NATO je pogriješio s Ukrajinom, ali sad je treba tretirati kao članicu. Znam kako će rat završiti…‘

Vlasti Norveške uspavale ženku morža koja je privlačila posmatrače kod Osla

Ženka morža teška 600 kilograma, poznata kao Freja, proteklih nedelja postala je atrakcija za posmatrače u Norveškoj, uprkos upozorenjima zvaničnika da ljudi treba da se drže podalje od nje.

Freja se pela na male čamce, pri tome ih oštećujući.

Norveška direkcija za ribarstvo saopštila je da je Freja uspavana „na osnovu opšte procene kontinuirane pretnje po bezbednost ljudi“.

„Kroz posmatranje na terenu prošle nedelje, jasno je utvrđeno da je javnost zanemarila preporuku da se drži čista distanca od morža“, navodi se u saopštenju.

Šef direkcije Frank Bake Jensen rekao je da su razmotrene druge opcije, uključujući premeštanje životinje na drugo mesto, ali su vlasti zaključile da to nije izvodljivo.

Извор: Vlasti Norveške uspavale ženku morža koja je privlačila posmatrače kod Osla – Svet – Dnevni list Danas

Strela je stigla na cilj

Videti problem oko „Satanskih stihova“ i njihovog autora isključivo kao problem slobode govora – pogrešno je. Prvo, sloboda govora nije apsolutna. Govor mržnje isključuje se iz te slobode, na primer. Ali, kada to znamo, javlja se sledeći problem – ko ima ovlašćenje da sudi šta je govor mržnje i na osnovu toga ukida slobodu govora. Videli smo, iranske verske vlasti ne prihvataju zapadna merila slobode govora. A sada se i na samom tom Zapadu čuju glasni zahtevi da se sloboda govora još više ograniči u ime nekih drugih prava. Sve zajedno to je sklisko tle. Osuđivati napad na Rushdieja kao napad na slobodu govora ne drži se dobro na toj nesigurnoj osnovi.

Napad na Rushdieja je baš to što doslovno jeste – napad na njegov život. To ima malo veze sa slobodom govora. Rushdieju je ukinuto pravo na život. Umesto da se brani sloboda govora, u Rushdiejevom slučaju trebalo je sve vreme braniti pravo na život. Sasvim je u redu da se ljudi ne slažu. Moguće je i da uvrede jedni druge. Da uvreda bude tako teška da se odušak pronađe u spaljivanju knjiga. Sve su to teške stvari. (Mada, čitalac zna, knjige se ionako redovno spaljuju, tako funkcioniše komercijalno izdavaštvo, što se ne proda za 6 meseci uništava se, jer je to jeftinije nego da se čuva.) Ali, ništa od toga nije ni blizu oduzimanju života. U slučaju Rushdieja nije ugrožena sloboda govora, ugrožen je, kako se sad tragično pokazuje, doslovno goli život. Taj život, kao i svaki drugi, morao se sačuvati po svaku cenu.

Извор: Strela je stigla na cilj – Dejan Ilić – Peščanik

Živeti sam posle pedesete više nije bauk, ali društvene veze se moraju održavati

Psihologija je decenijama delila faze ljudskog razvoja na detinjstvo, adolescenciju, mladost, srednju starost i starost. Čini se da se danas, negde oko 50. godine, otvorila upadljiva praznina u toj definiciji. Danas srednje godine više nisu doba kada polako počinjemo da se pripremamo za penziju, menopauzu ili se suočavamo sa iskustvima poput sindroma praznog gnezda. U stvari, upravo u ovoj fazi života mnogi ljudi se razvode i započinju novi život – sami. A samoća nije isto što i usamljenost. Na svakoga ko živi sam, posebno ako ima 50 ili više godina, obično se gleda sa tugom i zabrinutošću jer smo skloni da mislimo da to znači da su socijalno izolovani i bez jakih porodičnih veza. Ovaj stereotip je duboko ukorenjen u našim kulturnim narativima, ali nije uvek tačan. U stvari, sam život posle 50. godine postaje sve češći i – takođe – često je stvar ličnog izbora. Nedavni izveštaj sa Državnog univerziteta Bouling Grin u Ohaju, SAD, pokazuje da se procenat odraslih koji žive kao samci povećava svake godine. To je posebno izraženo kod rođenih posle 1960. godine.
U prošlosti su ljudi brzo pronašli novu osobu sa kojom bi delili dom nakon raskida ili smrti partnera. Danas je veća verovatnoća da će se odlučiti za samački život. Ove promene u društvu su neupitne i jasno vidljive. Ali dok neki ljudi žive svoj samački život na ispunjavajući i obogaćujući način, drugi su opterećeni usamljenošću i izlažu se riziku da padnu u trajna stanja emocionalne ranjivosti. Baveći se pitanjem samačkog života i usamljenosti, sociolog Erik Klinenberg u svojoj knjizi „Going Solo: The Extraordinary Rise and Surprising Appeal of Living Alone“ donosi svedočenja ljudi koji žive kao samci. Mnogi od njih, uključujući i one starije životne dobi, žive punim plućima i vode bogat društveni život.

„Tokom proteklih pola veka, naša vrsta je krenula u izuzetan društveni eksperiment. Po prvi put u istoriji čovečanstva, veliki broj ljudi – svih uzrasta, na svim mestima, svih političkih uverenja – počinje da odlučuje o jednom životu“, kaže Klinenberg.

Istraživanje Erazmus univerziteta u Roterdamu pokazalo je da samački život nakon 50. godine nije pozitivno iskustvo za one koji nemaju nikakvu društvenu podršku. Dakle, ključ ličnog zadovoljstva leži u društvenim vezama koje imate na raspolaganju.

Ako je neko sa 50 godina odlučio da živi sam, to ne znači da je odlučio da bude isključen iz svog društvenog okruženja. Naprotiv, ljudi srednjih godina su izuzetno dinamični i imaju potrebu da se povežu sa drugima – oni su društveno aktivni ljudi koji su preispitali svoje prioritete, preformulisali svoje ciljeve i imaju novu viziju života. U potrazi su za novim profesionalnim, emotivnim i životnim izazovima. Srednje godine više nisu doba stagnacije, već naprotiv – period novih dinamičkih mogućnosti.

Извор: Eric Klinenberg on Going Solo | Science| Smithsonian Magazine