Teror ove države i vlasti i kako se nositi sa tim?

Autor teksta: Fadil Jonuz

———————————————————————————-

“Država u kojoj nasilje i pojedinci ostaju nekažnjeni završiće u dubokom mraku.“
👇
Sofoklo, antički grčki pesnik
———————————————————————————————

Dakle, naslov je napisan u obliku pitanja i po inerciji neko ko čita bi mogao unapred da pomisli da će pisac ovog članka, tj. ja, otkriti nešto novo i važno, a posebno što će pomoći nekome drugom da razmisli o svom stavu ili stavovima, pa da ovo “smisleno pisanje” bude inicijalna kapisla da reši svoj problem ili, pak, problem nekog drugog.
Ništa od toga, nemam odgovor na pitanje koje sam postavio u naslovu, ali ću lukavo primenuti 11-u Tezu o Fojerbahu, što bi rekao veliki Marks, ne iz razloga što želim proći utabanom stazom proverenog, ne iz razloga da skrenem pažnju na sebe, ne iz razloga što mi treba pomoć, ali samo iz razloga što ću se osećati bolje pišući (unutra govoreći) ovaj monolog.

Pa, o čemu se radi?

Politika me ne zanima već decenijama, čak ni regionalna, a lokalnu da ne pominjem. Sve što se dešava oko mene posmatram to kao sistem bezvrednih točkića u jednom ogromnom jezivom mehanizmu, koji iz mnogo razloga možemo nazvati “mašina za mlevenje mesa”. To je sve ono u čemu učestvujemo od samog ustajanja, posla, obaveza, interakcije sa drugima, društvena aktivnost, socijalno prilagođavanje, upravljanje prema normama i zakonu i tome slično. Znači, govorim opšte poznate stvari, koje svako ko čita ove redove, manje više zna.

Zašto onda pišem?

Radi se samo o jednom momentu, kada iz sveg srca i sa potpunom pouzdanošću želim biti hroničar prolaznog trenutka ovog mog života i kada sa punom savešću kažem da živim ne samo u zemlji koja je ogrezla u neofašizmu, ali i otvorenom fašizmu, već i u brutalnoj kriminalnoj sprezi vlasti sudova i policije, jednom zločinačkom aparatu koji može da zgazi bilo koga, kao i u Kafkinom “Procesu”, tako da živeti u ovakvom sistemu je hazardna igra sa samim sobom.

Nema razloga za pobunu. Mene ova država zanima kao i lanjski sneg. Po kosmopolitskom opredeljenju, gde mi je cela Planeta dom, jedva čekam da odem iz ove kaljuge, iz ove močvare zla, u neki normalan svet, koji na sreću još postoji, koliko god da je na nekim meridijanima čiji se brojevi drastično razlikuju od koordinata ovih.
Uvek se setim velikog pisca i genija Borislava Pekića, koji je svoj život nakon robije rešio jednostavnim zahvatom: otišao je, odselio i nikad se više nije vraćao na ove prostore. Dalekovidost je vrlina retkih ljudi, jer shvate da nema ni fizičke ni metafizičke sile da se nešto promeni u zemlji koja ti je nanela toliko zla, pa čak i da se promeni, nema razloga da joj opraštaš to zlo i poniženje koje ti je donela.

Moja priča, grudva snega, počela je polako da se kotrlja i da narasta od pre par godina, kada je jedan bedni policajac, jedna uniformisana bitanga, najverovatnije polupismen sudeći po onome što sam mogao videti kako je pisao prijavu i izveštaj o mom navodnom saobraćajnom prekršaju “prolasku kroz crveno svetlo”, gde se nijedno slovo ne može dešifrovati, lažno napisao taj izveštaj, sa lažnim činjenicama i to sve predao sudu.

Iako sam uzeo advokate, moj utisak je da su tu odbranu radili samo reda radi, (što mi je i implicitno rekla dugo kasnije jedna službenica u Prekršajnom sudu u Beogradu – o njima sa omalovažavanjem), tako da sam, razumljivo, sa takvom postavom advokata izgubio spor, i to uz pomoć bahatih i nezajažljivo bezobraznih svedočenja tog policajca, a nadsve lažnih. Sutkinja, koja je vodila taj proces, prihvatila je svaku laž policajca, a meni, iako su advokati tražili, onemogućila suočavanje na sudu sa tim lažovom policajcem.
Ako je policajac lažov, znači da je lažov kao čovek, a ako služi takav u uniformi, onda država koja ga postavlja na takvo mesto je pokvarena, bljutava i nasilna prema svakom građaninu. Sutkinja, koja je onemogućila da dokažem pred sudom da policajac laže, samo je još jedna ništarija u službi laži i pokvarenosti kojoj doprinosi ovoj kaljuzi od vlasti i države. Kada imaš posla sa nemoralnim i pokvarenim ljudima, od čijih odluka zavise sudbine drugih ljudi, onda nema razloga da sve te sitne točkiće u sklopu mehanizma zla ne nazoveš pravim imenom.

I tako, spor sam izgubio. Nekih 20-ak hiljada kazne, za ništa, naravno, jer zaista tog prekršaja nije bilo, i plus 5 meseci zabrane vožnje automobilom u Srbiji.
Dakle, to sam dobio ja, koji NIKAD nije prošao kroz crveno svetlo na semaforu.
Da sam zao, kao što nisam, mogao bih na ovom blogu postavljati video priloge SVAKU NOĆ sa po najmanje 15 (bez preterivanja) namernih prolazaka kroz crveno, uključujući i vozila javnog prevoza koja voze noću i ko zna koliko vozila koja se kreću noću gradom Beogradom bez tablica i slično.
I to niko ne sankcioniše.
Neverovatno je da je taj prolazak kroz crveno postao tako normalan i da noću ogroman broj vozača to svetlo ne poštuje, a ja, koji sam poštovao sve i uvek, lažnom prijavom i lažnom presudom, kažnjen kao da sam učinio taj prekršaj na očigled čitavog sveta, a lažljivi policajac nije imao nikakav dokaz, osim svedočenja svog lažljivog kolege.
I na osnovu laži, ta sutkinja je odrezala kaznu, bez imalo griže savesti što me nije pozvala na suočavanje na sudu, odnosno ZABRANILA mi da se suočim sa policajcima koji lažu i u par pitanja i navoda dokažem da lažu.
Sudstvo i pravni sistem je mehanizam koji održava čitavu pokvarenost ovog sistema i društva, a ova sutkinja je samo deo tog prljavog establišmenta.
Posledice za mene nisu strašne. Nisu me nešto previše destabilizovali tom novčanom kaznom , a ni zabranom vožnje, jer sam uočio da sam mnogo pokretljiviji i brži u svemu po pitanju organizacije i delovanja tokom svakog dana bez automobila. Brže obavljam poslove, rešavam obaveze, ostvarujem planove i nekako mi je tačnost postala manir, što se ranije ne bi moglo reći, dok sam upadao u beznadežne gužve sa automobilom.
Posledice je osetio Tarik, moj sin koji ima autizam, jer umesto izleta van grada, celo leto sam mu uglavnom mogao ponuditi samo gradsku i širu gradsku zonu. Žao mi je zbog njega, mladića koji raste i koji je lažljivim i zlim mehanizmom države oštećen da mu ovo leto prođe u jednom ograničenom ambijentu, jer nisam mogao da ga odvezem gde bi mu prijalo, s obzirom na njegovo ukupno psihološko stanje.
Posledice sam još manje osetio (opet ponavljam), jer nakon iznenadne krize oko energenata, mogu reći da sam uštedeo i značajan novac. Meni je ta lažna presuda pokvarenog sudije, bazirana na lažima saobraćajnog policajca u neku ruku reorganizovala i napravila povoljniji životni ritam. Međutim, iz razloga koji sam pomenuo iznad, ne mogu da se osetim dobitnikom. Nema te uštede koja mi je važnija i nema tog posla i organizacije rada koja mi je prioritetnija od potreba mog sina.

I onda, idemo dalje sa sledećom pričom. Ima još.

Ovo je samo jedan primer brutalnosti i prljavštine države i vlasti, sprege laži, kriminala, korupcije i interesa.

Drugi primer sledi…

Pre godinu dana, bez ikakvog razloga na Vračaru, u ulici Svetozara Markovića su me napali pijani ili drogirani huligani, koji su ugasili auto nasred pešačkog prelaza i raskrsnice i pored kojih se nije moglo proći, a da ne rizikuješ oštećenje auta udarajući u kontejnere sa suprotne strane. Kad sam im rekao da pomere auto, izleteli su iz svog auta i počeli da lupaju moj auto. Vozio sam Tarika i nisam mogao da rizikujem otvoren sukob, jer bi ga najverovatnije teško povredili, zato što on ne ume da se brani i ne razume šta se dešava.

Sve se to desilo na očigled velikog broja ljudi, vozača u vozilima, ugostitelja… Pozvao sam policiju, došli su, slikali su oštećenja na mom automobilu, uzeli izjavu od mene, zahtevali zatim da dođem i u policijsku stanicu, pa sam i to uradio. Tamo su me odmah počeli obeshrabrivati da je nemoguće naći auto i te osobe, ali kad sam im dao video snimak sa moje auto kamere, morali su naći i ispitati te bandite.

Razvlačili su proces godinu dana.

Dolazio sam i raspitivao se kako teče istraga, ali policija mi je samo tajnovito rekla da su uzeli neke izjave i da ne mogu doći do počinitelja.
Na kraju, više od godinu dana od događaja, rekli su mi da su predali predmet Prvom osnovnom tužilaštvu u Katanićevoj na Vračaru. Kad sam otišao tamo i pitao šta je sa predmetom i zašto ne dobijam obaveštenja, javni tužilac je mlako i nezainteresovano rekao da je odbacio slučaj i da krivičnog gonjenja neće biti.
To znači, da su ti huligani, pijane i drogirane bitange, mogle učiniti bilo šta, policija ih ne bi uznemiravala i ispitivala, a javni tužilac bi jedva dočekao da na osnovu tako bedno prazne istrage odbije krivično gonjenje.

Zar to nije sramotno i pokvareno od aparata države, kao rekoh na početku?

Naravno da je prljavština najvećeg mogućeg stepena. I licemerje. Nije mi jasno kako ti ljudi koji rade u policiji, sudstvu i ostalim takozvanim organima mogu mirno da spavaju od nečiste savesti. Nije mi jasno, da li se pogledaju nekad u ogledalo i vide svoje izobličene i pokvarene karaktere.

Kako je moguće da su priveli glavnog vozača, koji je vozio te huligane i koji ima crn policijski dosije i poverovali mu da nije vide ništa, “da ne poznaje grad”, “da ne poznaje ortaka kojeg je vozio, jer ga je svega dva puta video na žurkama“…Kako je moguće da jedno ovlašćeno lice, policajac, tužilac ili istražitelj ima tako bedan i ništavan karakter, da ne preduzme ništa protiv tog nasilničkog ološa i pokrene krivičnu prijavu zbog zataškavanja i prikrivanja počinitelja krivičnog dela?
Drugim rečima, tog dana su mogli zapaliti auto u kome smo bili ja i sin, mi bi izgoreli, a policija bi napisala “neka NN lica”, javni tužilac bi rekao da nema dovoljno dokaza o počiniocima, i to bi bio kraj!

Još više mi je muka od advokata. Zovem, pitam za savet, tražim rešenje, tražim pravdu… Utisak me ne vara, ali su svi na strani vlasti. Nepogrešivo osećam kad ih pitam, odmah me obeshrabruju, odmah potvrđuju laži koje je navela policija i tužilaštvo, što je neverovatno. Zaštitnik građana je najgori: kad sam pitao jednom za savet, eksplicitno su rekli da ne smeju tumačiti odluke sudova.

I ostaje samo jedna stvar: da razmišljaš o Kafki, o Jozefu. K i u čudu zaključiš da je pisac napisao davno knjigu preslikavajući tebe samog. Tada se u svesti oseća mešavina jeze, neverice, verovanja u čuda, u putovanje u budućnost, trascendeciju uma, vidovitost, Zonu sumraka, jer nema logičnog objašnjenja kako si se našao u situaciji koju alegorijski predstavlja Franc Kafka i čije si poente nosilac lično ti u stvarnoj situaciji, bez trunke fikcije.

Zaključak bi bio da nema zaključka. I još dalje – da me baš briga za zaključak. Briga me za ovu močvaru od države, zemlje, vlasti i za sve njene mehanizme. Oni će uvek biti prezreni u meni, a svima na ovoj planeti gde budem išao preneću to prezrenje. Prljavštinu i dno nečega, nikad nisam smatrao da je vredno istraživati toliko duboko, jer taj nesnosan smrad ambijenta se uvlači u svaku poru bića i počinje da menja karakter onoga ko se bavi time.
Zato ću sa ponosom, čiste savesti i karaktera, sa zdravorazumskim osećanjem pravde ostaviti ovaj tekst kao bačen truli paradajz, bačena pokvarena jaja i zaključno – pljuvanje na svaki mehanizam ove vlasti i države, zbog njenog čudovišno pokvarenog i zlikovačkog odnosa prema ljudima koji žive ovde, a koji nisu ništa loše, nemoralno i nezakonito učinili.
Ovaj tekst je moj doprinos, a svima koji su me razumeli želim sreću i da ih Nebo čuva dok se god nalaze u ovom brlogu od države i deponiji smeća po kojoj zajednički gazimo, pre nego što zauvek odemo odavde.

Budite plemeniti. Ne dajte se mraku i primitivizmu. Ne dam ni ja.