KRITIKA NACIONALIZMA: Možemo li bez nacije i nacionalne države? 

Mensa želi da zameni naciju i nacionalnu državu kosmopolitskom direktnom demokratijom. Iako nigde nije objašnjeno šta bi to tačno značilo i kako bi se praktikovalo, ovde možemo istaći da bi veliki gradovi, poput Njujorka, mogli da obavljaju funkcije socijalne države. Međutim, postavlja se pitanje ko bi finansirao prevoz između gradova, internet, poštu? Ko bi vršio raspodelu između siromašnijih i bogatijih gradova? Ako grad ne može adekvatno da pruži prethodno navedene usluge, ko bi ih platio? Možda Mense očekuje da bi uz direktnu demokratiju bogatiji gradovi ili komune donirali siromašnije. Autor ovih redova je skeptičan prema toj budućnosti, budući da se viši oblik svesti ne stvara preko noći, već je to dugotrajan proces, pa bi u (dugo) tranzicionoj fazi trebalo da se uspostavi jedan ili više političkih subjekata, veoma sličnih. za funkcionisanje nacionalne države…

Štaviše, nejasno je kako bi zamišljeni kosmopolitski polis funkcionisao bez kulturne komponente. Mense je toga svestan, pa u zaključku naglašava da bi „Ukidanje nacije kao referentne tačke jedinstva dovelo do sličnog vakuuma kao i ukidanje religije kao referentne tačke jedinstva koje su izvele građanske nacionalne revolucije. Ne treba očekivati da će kolektivni identifikacioni obrasci koji bi nastali u toj praznini biti napredniji od ideje nacije”. Zaista, čak iu kosmopolitskom gradu postojao bi jedan ili više jezika službene komunikacije, ali je teško očekivati da bi to bio Ks broj jezika koji bi pokrivao Ks novopridošlice. Kada Mense hvali meksičke zapatiste, jer njihov nacionalizam služi za odbranu nacionalnog suvereniteta od multinacionalnih kompanija i moćnih kapitalističkih država, dok etničko razumevanje nacije ne igra ulogu, jer je integracija isključenih grupa važna koliko i politika, kao direktno demokratsko oblikovanje društva, postavlja se pitanje kojim jezikom komuniciraju zapatisti u praktikovanju direktne demokratije? Ako bi neko iz Hrvatske prešao u zapatističku zajednicu, da li bi stanovnici, uglavnom seljaci, brzo naučili hrvatski ili bi pridošlica morao da uči lokalni jezik kao preduslov za učešće u direktnoj demokratiji? Ovaj primer pokazuje jezik kao sredstvo integracije, a ne samo isključivanja, i činjenicu da nije dovoljno deliti političke vrednosti da bi se postao aktivan član zajednice. Kada Mense tačno pokazuje kako nema nacije bez kulturne komponente, jer ona sama ne stvara osećaj zajedništva i kolektiviteta, zar to ne važi i za svaki tip zajednice, bilo da je to komuna, grad ili nacija? Ne stvaraju li svi kolektiviteti osećaj različitosti prema drugima, što se dobro vidi u načinu na koji Njujorčani ili Parižani sebe doživljavaju u odnosu na ostatak SAD i Francuske, ili ostatak sveta. Dakle, razlika između dobrih i loših zajednica bilo koje veličine je samo u tome koliko je zajednica spremna za integraciju, odnosno asimilaciju pridošlica. Uostalom, svaka zajednica ima granice integracije: da li bi socijalistička komuna prihvatila verskog fanatika onakvog kakav jeste ili ga promenila u skladu sa vrednostima komune?

Извор: KRITIKA NACIONALIZMA: Možemo li bez nacije i nacionalne države? :: Čitali smo :: Lupiga

Ostavite komentar

Upišite vaše podatke ispod ili kliknite na jednu od ikona da se prijavite:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava /  Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava /  Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava /  Promijeni )

Povezivanje na %s