Džon Malkovič stigao u Srbiju: Nisam siguran da će filmovi preživeti digitalnu revoluciju, ali pozorište sigurno hoće

„Sve ove arije i instrumentalna muzika su neverovatno jaka dela, neverovatno talentovanih kompozitora. Radio sam mnogo predstava sa klasičnom muzikom i svaki put doživljaj je drugačiji“, rekao je on.

Govorio je i o tome kako vidi odnos između muzike i teksta u svojoj predstavi i ko je zapravo bio ubica Džek Unterverger čiji lik tumači.

„U ovom delu muzika predstavlja istinu, a tekst seriju laži. Muzika je savest i humanost ovog dela. To je priča o austrijskom mladiću osuđenom za ubistvo. Bio je u zatvoru 15 godina, tu je naučio da čita i piše. I kad ga je pomilovao predsednik Austrije, postao je dramski pisac, novelista, pesnik i novinar. Postao je najpoznatiji kao novinar istražujući ubistva prostitutki u Bečkoj šumi, a zapravo je sva ta ubistva počinio on. Ova predstava bi trebalo da bude njegovo priznanje posle smrti koje je napisao s onog sveta“, objašnjava Malkovič.

Podelio je i svoje utiske o Srbiji i ranija iskustva.

„Ovde sam igrao samo dva puta. Prvi put neposredno pre pandemije i dan posle predstave grad se zatvorio. Onda smo zatvorili i Beč, Debrecin i Istanbul. Video sam vrlo malo Beograda, pozvan sam u Gradsku kuću, priredili su mi lep prijem, ne verujem da ću i sada imati prilike da ga vidim, ali imam dobre impresije“, objasnio je.

Rekao je da ne zna mnogo o svojim balkanskim korenima i da je njegov otac za svog oca govorio da je „najveći lažov na svetu“.

„Čuo sam različite priče o tome odakle smo tačno. Mislim da moja baba sa očeve strane ima srpske korene. Nikada nisam naučio vaš jezik i znam veoma malo“, rekao je Malkovič.

Извор: Džon Malkovič stigao u Srbiju: Nisam siguran da će filmovi preživeti digitalnu revoluciju, ali pozorište sigurno hoće – Kultura – Dnevni list Danas

Koliko je snažna kineska vojska, čime bi se Tajvan branio i što je najjače ‘oružje‘ Taipeija

Neki stručnjaci smatraju da Kini ne bi trebalo da bude problem da okupira Tajvan, s obzirom na to da u vojsku ulaže blizu 200 milijardi dolara, 25 puta više od Tajvana i da imaju 11 puta više vojnika, piše Bi-Bi-Si. Iako Kina insistira da su njene „namjere prema Tajvanu miroljubive“, njena Narodnooslobodilačka armija trenutno sprovodi najveću demonstraciju vojne sile u vazduhu i moru oko Tajvana. Tajvan je udaljen 180 kilometara od jugoistočne obale Kine, a tim delom prolaze kineski, tajvanski i američki brodovi. U slučaju napada, neki zapadni stručnjaci predviđaju da bi Tajvan u najboljem slučaju mogao da ima za cilj da uspori kineski napad, odnosno da pokuša da spreči kineske amfibijske snage da se iskrcaju na obalu i izvedu gerilske napade dok čekaju pomoć sa strane. Smatra se da bi pomoć mogla doći iz SAD, koje prodaju oružje Tajvanu.

Извор: Jutarnji list – Koliko je snažna kineska vojska, čime bi se Tajvan branio i što je najjače ‘oružje‘ Taipeija

KRITIKA NACIONALIZMA: Možemo li bez nacije i nacionalne države?

Mensa želi da zameni naciju i nacionalnu državu kosmopolitskom direktnom demokratijom. Iako nigde nije objašnjeno šta bi to tačno značilo i kako bi se praktikovalo, ovde možemo istaći da bi veliki gradovi, poput Njujorka, mogli da obavljaju funkcije socijalne države. Međutim, postavlja se pitanje ko bi finansirao prevoz između gradova, internet, poštu? Ko bi vršio raspodelu između siromašnijih i bogatijih gradova? Ako grad ne može adekvatno da pruži prethodno navedene usluge, ko bi ih platio? Možda Mense očekuje da bi uz direktnu demokratiju bogatiji gradovi ili komune donirali siromašnije. Autor ovih redova je skeptičan prema toj budućnosti, budući da se viši oblik svesti ne stvara preko noći, već je to dugotrajan proces, pa bi u (dugo) tranzicionoj fazi trebalo da se uspostavi jedan ili više političkih subjekata, veoma sličnih. za funkcionisanje nacionalne države…

Štaviše, nejasno je kako bi zamišljeni kosmopolitski polis funkcionisao bez kulturne komponente. Mense je toga svestan, pa u zaključku naglašava da bi „Ukidanje nacije kao referentne tačke jedinstva dovelo do sličnog vakuuma kao i ukidanje religije kao referentne tačke jedinstva koje su izvele građanske nacionalne revolucije. Ne treba očekivati da će kolektivni identifikacioni obrasci koji bi nastali u toj praznini biti napredniji od ideje nacije”. Zaista, čak iu kosmopolitskom gradu postojao bi jedan ili više jezika službene komunikacije, ali je teško očekivati da bi to bio Ks broj jezika koji bi pokrivao Ks novopridošlice. Kada Mense hvali meksičke zapatiste, jer njihov nacionalizam služi za odbranu nacionalnog suvereniteta od multinacionalnih kompanija i moćnih kapitalističkih država, dok etničko razumevanje nacije ne igra ulogu, jer je integracija isključenih grupa važna koliko i politika, kao direktno demokratsko oblikovanje društva, postavlja se pitanje kojim jezikom komuniciraju zapatisti u praktikovanju direktne demokratije? Ako bi neko iz Hrvatske prešao u zapatističku zajednicu, da li bi stanovnici, uglavnom seljaci, brzo naučili hrvatski ili bi pridošlica morao da uči lokalni jezik kao preduslov za učešće u direktnoj demokratiji? Ovaj primer pokazuje jezik kao sredstvo integracije, a ne samo isključivanja, i činjenicu da nije dovoljno deliti političke vrednosti da bi se postao aktivan član zajednice. Kada Mense tačno pokazuje kako nema nacije bez kulturne komponente, jer ona sama ne stvara osećaj zajedništva i kolektiviteta, zar to ne važi i za svaki tip zajednice, bilo da je to komuna, grad ili nacija? Ne stvaraju li svi kolektiviteti osećaj različitosti prema drugima, što se dobro vidi u načinu na koji Njujorčani ili Parižani sebe doživljavaju u odnosu na ostatak SAD i Francuske, ili ostatak sveta. Dakle, razlika između dobrih i loših zajednica bilo koje veličine je samo u tome koliko je zajednica spremna za integraciju, odnosno asimilaciju pridošlica. Uostalom, svaka zajednica ima granice integracije: da li bi socijalistička komuna prihvatila verskog fanatika onakvog kakav jeste ili ga promenila u skladu sa vrednostima komune?

Извор: KRITIKA NACIONALIZMA: Možemo li bez nacije i nacionalne države? :: Čitali smo :: Lupiga

Zašto modeli liderstva iz 20. veka ne funkcionišu u 21. veku?

Svako od nas u sebi ima potencijal da vodi druge ljude – da bude vođa – to znači biti u stanju da utiče na grupu ljudi da krene ka budućem stanju koje se razlikuje od sadašnjeg.
Ono što je važno kao prvi korak je samospoznaja i samokontrola, a to su prve dve karakteristike emocionalne inteligencije prema Danielu Golemanu. Ako ne poznajemo sebe, onda ne znamo šta su naše prednosti i mane, i ne možemo da radimo da bismo bili bolji. Ako ne znamo kako da upravljamo svojim emocijama, ne možemo voditi druge ljude. Nakon toga, važno je imati jasan cilj i svrhu i znati kako ih jasno saopštiti. Mnogo nesporazuma, nepotrebnih sukoba i izgubljenog vremena nastaje upravo zbog loše komunikacije. Zbog brojnih komunikacionih kanala, digitalno doba je s jedne strane olakšalo komunikaciju, as druge je povećalo složenost komunikacije. Imamo mogućnost sastanka uživo ili onlajn, e-pošte, trenutnih poruka kao što su Slack, Vhatsup, Skipe i slično, ili telefonski poziv.
Emocionalno inteligentan lider zna kako da izabere koji je kanal najefikasniji. U Apsolonu veliku pažnju posvećujemo konstruktivnoj komunikaciji – u meri u kojoj su naši zaposleni izdvojili konstruktivnost kao jednu od naših šest vrednosti i da imamo interne smernice o tome koji kanal komunikacije koristiti za koju vrstu komunikacije. Današnje doba, u kome smo suočeni sa izazovom i šansom koju pruža zelena tranzicija, u kojoj se ponovo pominju pretnje nuklearnim ratom, u kome raste nejednakost u raspodeli bogatstva i u kome idemo iz jednog šoka u drugi, zahteva više lidera koji služe, odnosno imaju razvijene karakteristike koje je Grinlif istakao u svom eseju. Oni holistički vide situaciju i nose dvogled i jasno saopštavaju cilj i svrhu. Spremni su da žrtvuju kratkoročne koristi za dugoročne ciljeve, preduzimaju nepopularne mere, svoje ciljeve podređuju ciljevima organizacije koju vode, a umetnici su u balansiranju interesa različitih zainteresovanih strana – akcionara, zaposlenih, klijenata, stanje. Važno je naglasiti da vođa koji služi ne znači nekoga ko se povinuje narodu, ko je servilan (iako je koren reči isti) i ko izbegava nepopularne mere. Upravo suprotno – često ono što žrtvuje u kratkom roku biće njegova sopstvena popularnost.