Gubitak i tugovanje, prema tumačenju psihoterapeuta

1. Šok i stupor. Trajanje – od nekoliko sekundi do nekoliko nedelja.
Karakteriše ga gubitak apetita, slabost mišića, mala ili potpuna nepokretnost, prijateljstvo, fenomen depersonalizacije („Ne može biti!“, „Nije mi se desilo!“, osećaj nerealnosti onoga što se dešava). . Često, spoljašnju smirenost, nemogućnost plakanja ljudi često smatraju sebičnošću i izazivaju prekore.
Takva iskustva mogu iznenada ustupiti mesto akutnom reaktivnom stanju. Pomoć u ovoj fazi se sastoji u tihom praćenju osobe, uspostavljanju taktilnog kontakta koji pomaže čoveku da zaplače, odnosno „pređe“ u sledeću fazu življenja procesa tugovanja i gubitka, verbalizujući svoja unutrašnja iskustva. Što duže traje ovaj period, posledice su teže.

2. Faza očaja (u proseku traje do 40 dana). Stanje akutne anksioznosti, nesanica, amnezija, reakcije povlačenja, utrnulost, somatski simptomi.

3. Faza opsesije.
Eksplozivne reakcije, emocionalna labilnost, stalno uzbuđenje, poremećaji sna.

4. Faza razrade problema. “Samo po sebi, razumevanje i preispitivanje prošlosti nije dovoljno da se od nje oslobodi. Prošlost se mora ne samo shvatiti, već i oplakivati.” U ovom periodu dešavaju se najvažniji i najteži emotivni događaji za čoveka: razumevanje, svest o uzrocima traume i tuge, oplakujući gubitak. Neobičan moto ove faze je „oprosti i oprosti“.

5. Završavanje emotivnog dela tuge.
Problem se bliži kraju kada čovek stekne nadu i sposobnost da pravi planove za budućnost. Ciljevi i zadaci procesa žalosti (tzv. „terapeutske mete“ u radu sa osobom koja doživljava tugu) su sledeći: – razumeti činjenicu (prihvatiti realnost gubitka); – – osetiti emocionalni bol