Tok normalnih reakcija tugovanja

Trajanje reakcije tuge je očigledno određeno koliko uspešno pojedinac bori sa tugovanjem, odnosno kako izlazi iz stanja ekstremne zavisnosti od osobe koje više nema, prilagođava se okruženju u kojem se izgubljena osoba više nije tu i formira nove odnose.
Jedna od najvećih prepreka u ovom prilagođavanju je to što mnogi pacijenti pokušavaju da izbegnu intenzivnu patnju povezanu sa tugom i izbegavaju izražavanje emocija neophodnih za ovo iskustvo.
Bolne reakcije tuge su manifestacija normalne tuge. Pretvarajući to u normalne reakcije, oni pronalaze svoje rešenje.

a) Odložen odgovor.

Ako tuga zatekne osobu u trenutku rešavanja nekih veoma važnih problema ili ako je to neophodno za moralnu podršku drugih, može da pokaže malo ili nimalo tuge nedelju dana, pa čak i značajno više

b) Iskrivljene reakcije.

Odložene reakcije mogu početi nakon intervala tokom kojeg se ne primećuje abnormalno ponašanje ili patnja, ali u kojem se razvijaju određene promene u ponašanju osobe, obično ne tako ozbiljne da bi zahtevale posetu psihoterapeutu. Ove promene se mogu posmatrati kao površne manifestacije nerazjašnjene tuge. Mogu se razlikovati sledeće vrste takvih promena:

(1) povećana aktivnost bez osećaja gubitka, već sa osećajem blagostanja i ukusom za život; aktivnost koju pacijent preduzima je ekspanzivna i avanturistička, po izgledu se približava aktivnostima kojima se izgubljena osoba nekada posvetila

(2) pojava simptoma ponašanja izgubljene osobe: ovakvo formiranje simptoma „identifikovanjem“ mora se razlikovati od niza drugih psihosomatskih stanja

(3) promene u odnosima sa prijateljima i rođacima; osoba je iritirana, ne želi da je neko uznemirava, izbegava prethodnu komunikaciju, plaši se da bi svojim stavom i gubitkom interesovanja za njih mogla da izazove neprijateljstvo svojih prijatelja, razvija se socijalna izolacija i osobi je potrebna ozbiljna podrška da povrati svoje društveni odnosi.

(5) Iako se neprijateljstvo proteže kroz sve odnose, može postojati i nasilno neprijateljstvo prema određenim pojedincima; često je upućuju psihoterapeutu, koji se gorko optužuje da ne radi svoj posao.

(6) Mnogi ljudi, shvatajući da je osećanje neprijateljstva koje se u njima razvilo nakon gubitka voljene osobe potpuno besmisleno i da im umnogome kvari karakter, žestoko se bore protiv tog osećanja i prikrivaju ga koliko god je to moguće. Kod nekih od njih, koji su uspeli da sakriju neprijateljstvo, osećanja su se takoreći „ukočila“, a ponašanje je tek formalno i automatizovano.

(7) Dalji gubitak interesovanja oblika društvenog delovanja. Čovek se ne može odlučiti ni za kakvu aktivnost, strastveno teži za aktivnošću, neće početi ništa da radi ako ga neko ne podstakne. Izgubljena je odlučnost i inicijativa. Dostupna je samo zajednička aktivnost, on ne može delovati sam.
Ništa, kako mu se čini, ne obećava nagradu, rade se samo obične svakodnevne stvari, štaviše, stereotipno i bukvalno korak po korak, od kojih svaka zahteva veliki napor i za njega je lišena bilo kakvog interesa.

(8) Oštećenje sopstvenog ekonomskog i društvenog položaja. Čini se da ovo produženo samokažnjavanje nije povezano sa ostvarenjem nekog posebnog osećanja krivice.

(9) Ovo na kraju dovodi do reakcije tuge koja poprima oblik izražene depresije sa tenzijom, uznemirenošću, nesanicom, osećanjem bezvrednosti, teškim samookrivljavanjem i jasnom potrebom za kaznom.

Gubitak i tugovanje, prema tumačenju psihoterapeuta

1. Šok i stupor. Trajanje – od nekoliko sekundi do nekoliko nedelja.
Karakteriše ga gubitak apetita, slabost mišića, mala ili potpuna nepokretnost, prijateljstvo, fenomen depersonalizacije („Ne može biti!“, „Nije mi se desilo!“, osećaj nerealnosti onoga što se dešava). . Često, spoljašnju smirenost, nemogućnost plakanja ljudi često smatraju sebičnošću i izazivaju prekore.
Takva iskustva mogu iznenada ustupiti mesto akutnom reaktivnom stanju. Pomoć u ovoj fazi se sastoji u tihom praćenju osobe, uspostavljanju taktilnog kontakta koji pomaže čoveku da zaplače, odnosno „pređe“ u sledeću fazu življenja procesa tugovanja i gubitka, verbalizujući svoja unutrašnja iskustva. Što duže traje ovaj period, posledice su teže.

2. Faza očaja (u proseku traje do 40 dana). Stanje akutne anksioznosti, nesanica, amnezija, reakcije povlačenja, utrnulost, somatski simptomi.

3. Faza opsesije.
Eksplozivne reakcije, emocionalna labilnost, stalno uzbuđenje, poremećaji sna.

4. Faza razrade problema. “Samo po sebi, razumevanje i preispitivanje prošlosti nije dovoljno da se od nje oslobodi. Prošlost se mora ne samo shvatiti, već i oplakivati.” U ovom periodu dešavaju se najvažniji i najteži emotivni događaji za čoveka: razumevanje, svest o uzrocima traume i tuge, oplakujući gubitak. Neobičan moto ove faze je „oprosti i oprosti“.

5. Završavanje emotivnog dela tuge.
Problem se bliži kraju kada čovek stekne nadu i sposobnost da pravi planove za budućnost. Ciljevi i zadaci procesa žalosti (tzv. „terapeutske mete“ u radu sa osobom koja doživljava tugu) su sledeći: – razumeti činjenicu (prihvatiti realnost gubitka); – – osetiti emocionalni bol

“Da, društvene mreže zaista potkopavaju demokratiju…”

“U proteklih petnaest godina, društveni mediji su se u američki život uvukli dublje od aplikacija za dostavu hrane u našu ishranu i mikroplastike u naše krvotoke.”

Ovako američki socijalni psiholog Džonatan Hajt, sa poslovne škole “Stern” pri njujorškom Univerzitetu, započinje analizu uticaja društvenih mreža na eroziju demokratije u američkom društvu – a i šire.

Hajt uočava da je dovoljno samo da se pregledaju priče o sukobima, koje se često kriju u pozadini. Stoga, pozivajući se na naučna i anlitična istraživanja američkih univerziteta, Hajt smatra da društvene platforme poput Tvitera doprinose rastućoj disfunkciji unutar progresivnih organizacija i podstiču beskrajne i rasprostranjene unutrašnje mikrobitke.

“Na daleko višem nivou sukoba, recimo, saslušanja u Kongresu o pobuni 6. januara pokazuju kako su tvitovi Donalda Trampa prizvali rulju u Vašington i usmerili je na potpredsednika (Majkla Pensa). Grupe krajnje desnice su tada koristile različite platforme za koordinaciju i izvođenje napada”, primećuje Hajt u svojoj analizi.

On navodi da su društveni mediji promenili život u Americi na hiljadu načina, a skoro dva od tri Amerikanca u ovom trenutku veruju da su u pitanju promene na gore. Ipak, akademski istraživači još nisu postigli konsenzus da(li) su društveni mediji štetni, što pogoduje kompanijama koje “proizvode” društvene mreže – poput Mete (Fejsbuka), koja tvrdi, kao nekada davno duvanske kompanije, da nauka nije “uređena”.

Извор: Yes, Social Media Really Is Undermining Democracy – The Atlantic

Najčešći razlozi zbog kojih brakovi doživljavaju krah

Odgovor na ovo pitanje od 1970-ih pokušali su da dobiju psiholog Džon Gotman i njegov tim. Oni su proučavali hiljade parova da bi ustanovili šta tačno rade i pratili su te parove dugi niz godina.

Istraživanje je pokazalo da parovi koji se razvedu posle šest godina braka imaju slične probleme.

Извор: Šest najčešćih razloga zbog kojih brakovi doživljavaju krah – Vesti online

Psiholog i psihoterapeut doživela 103 godine…

Psihoterapeut iz Los Anđelesa Heda Bolgar doživela je 103 godine i do poslednjeg dana primala pacijente, a oni su je obožavali. Tajna dugovečnosti, kako je govorila, bila je u pozitivnoj energiji i ljubavi prema životu, koja se lako prenosila na druge, poput virusa, piše Sensa. Mi vam u nastavku donosimo pravila života kojih se pridržavala. Toliko su jednostavna, da ćete poželeti da ih odmah primenite.

Извор: DOŽIVELA JE 103. GODINU I IMALA SREĆAN ŽIVOT – Psiholog otkriva 11 pravila za DUGOVEČNOST, a posebno ističe JEDNU STVAR | Najnovije vesti – Srbija danas